Paljenje strništa u Vojvodini — zabranjena praksa koja truje vazduh i košta biodiverzitet

Kraj jula i početak avgusta u Vojvodini. Posle završene žetve pšenice, površine Vojvodine se menjaju dramatično: zlatna polja postaju strništa — nizak stubić slame sa ostacima pšenice — i potom, u mnogim slučajevima, crna. Paljenjem strništa — koje je i zakonski zabranjeno i ekološki štetno, ali koje se i pored toga svake godine ponavlja na značajnim površinama Vojvodine — nastaju oblaci sivog dima koji smanjuju vidljivost, povećavaju PM koncentracije u vazduhu i uništavaju biodiverzitet koji je bio prisutan u agrarnom pejzažu.

Zakon o zaštiti životne sredine i Zakon o biljnom zdravlju u Srbiji eksplicitno zabranjuju paljenje biljnih ostataka — strništa, slame, korovnih ostataka, stabljika — na poljoprivrednom zemljištu. Ova zabrana postoji jer je nauka jasna u svojim nalazima: paljenje strništa ne pruža agrikulturni benefit koji bi bio komparabilan sa štetama — ekološkim, zdravstvenim i ekonomskim — koje uzrokuje. Ipak, svake godine fitosanitarna inspekcija registruje stotine slučajeva nelegalnog paljenja koji su ekološki i zakonski prekršaj i koji su poražavajući primer jaza između propisanog i stvarno prakticiranog u srpskom agrarnom sektoru.

Ekološki troškovi: šta gori zajedno sa slamom

Strnište nije prazan prostor bez ekološke vrednosti. Posle žetve, agrikulturno strnište postaje privremeno stanište za različite organizme koji koriste gustiš ostatne biomase kao sklonište, hranište i mesto za razmnožavanje. Gnezda ševe (Alauda arvensis) — poljoprivredne ptice čija je populacija u dramatičnom padu u celoj Evropi i koja gnezdi direktno na površini žitnih polja — neretko prežive žetvu i nalaze se u strništu. Druge vrste koje se gnezde na tlu — prepelica (Coturnix coturnix), obična jarebica (Perdix perdix) — gube podmladak ako paljenje pogodi njihove lokacije.

Entomofauna strništa bogatija je nego sto većina agronomista pretpostavlja. Larve različitih stenicanika (Hemiptera), buprestida i trčuljaka (Coleoptera) žive u gornjim slojevima tla ispod strništa tokom avgusta i direktno ugibaju pri paljenju. Insekti koji se hrane biljnim ostacima i koji su prirodni razgrađivači organske materije eliminisu se — i njihova uloga u razgradnji prelazi na manje efikasne hemijske procese. Micelijska mreža u podzemnoj zoni tla direktno ispod plamena traumatizovana je visokim temperaturama.

Dim od paljenja strništa značajan je izvor PM2.5 u vojvođanskom vazduhu tokom avgusta. Studija Bogdanovića i saradnika (2021, Atmospheric Environment) analizirala je hemijski sastav čestica iz biomase sagorevanja u Vojvodini i dokumentovala prisustvo policikličnih aromatičnih ugljovodonika (PAH), teških metala i čađi čije su koncentracije povećane tokom perioda biomase sagorevanja. PM2.5 iz sagorevanja biomase posebno je štetno za respiratorni sistem jer te čestice prodiru duboko u pluća i nose adsorbovane organske zagađivače.

Alternativne poljoprivredne prakse: zašto paljenje nije nužnost

Agronomski razlog kojim farmeri opravdavaju paljenje strništa — priprema tla za sledeću kulturu kroz uništavanje bolesti, štetočina i korova koji prezimljuju u biljnim ostacima — ne potvrđuje agronomska nauka kao superioran u poređenju s alternativama. Zaoravanje slame — mehaničko mešanje biljnih ostataka u tlo — efikasno je i za razgradnju i za smanjenje zaraze i ima dodatnu vrednost: zaorana slama povećava sadržaj organike u tlu, poboljšava strukturu, smanjuje eroziju i dugoročno povećava produktivnost tla.

Baliranje slame — prikupljanje slame u bale i prodaja za stočarsku ili industrijsku upotrebu — alternativa je koja pretvara potencijalni otpadni resurs u prihod. Srbija ima značajnu industriju uzgoja stoke i biogasnih postrojenja koja bi mogla da apsorbuju deo slame kao supstrat. Cena bale slame na srpskom tržištu varira po sezoni i regionu, ali u proseku je dovoljna da kompenzuje troškove baliranja.

Ekološki podsticaji koji nagrađuju farmere za agroekološke prakse — uključujući zabranu paljenja uz finansijsku kompenzaciju — deo su agri-environment šema EU koji Srbija razvija u okviru IPARD programiranja. Ove šeme su dostupne za neke vrste agroekoloških praksi i mogle bi biti proširene na eksplicitnu zabranu paljenja uz kompenzaciju koja bi od uklanjanja slame napravila ekonomski privlačnu opciju za farmere čija je margina profita tanka a svaka ušteda u radnoj snazi važna. Regulatorni pristup bez ekonomskih alternativa retko menja praksu; ekonomski podsticaji koji čine alternativu finansijski logičnom daleko su efikasniji.