Ribolov u Srbiji leti — ekologija, etika i kulturni identitet uz reku

Svako srpsko leto ima svog ribolovca. Sedi uz reku ili jezero, strpljivo, u svitanje ili predveče, s udicom u vodi i mislima negde sasvim drugde. Ribolov je u Srbiji daleko više od sportske aktivnosti ili načina da se donese riba na trpezu — to je kulturni ritual koji definiše način na koji milioni Srba doživljavaju prirodu, vodu i slobodno vreme. Prema podacima Saveza ribolovnih organizacija Srbije, Srbija ima oko 180.000 registrovanih sportskih ribolovaca, a procenjuje se da neregistrovano pecanje podiže taj broj na 400.000 do 500.000 aktivnih ribolovaca tokom letnje sezone.

Ova masovnost ima direktne ekološke implikacije. Toliki broj ljudi koji svakodnevno interaguje s ribarskim ekosistemima — koji pritiskaju riblje populacije, koji ostavljaju trag na obalama i u vodi, koji prenose vodene organizme između vodenih tela na opremi i mamcima — nije ekološki neutralan. Ali ni ribolov nije inherentno destruktivan: pravilno regulisan, sportski ribolov može biti instrument konzervacije koji donosi ekonomski prihod i društvenu svest koja podržava zaštitu vodenih ekosistema.

Ekologija ribolova: šta se zaista dešava pod površinom

Sportski ribolov s vraćanjem ribe (catch-and-release) postao je dominantna praksa u većini razvijenih zemalja i sve je prisutniji u Srbiji. Logika je jasna: ribe se love, mere, fotografišu i vraćaju u vodu. Međutim, ova praksa nije bez ekoloških posledica na koje ni sama ribolovačka zajednica često ne obraća pažnju. Studija Bartholomew i Bohnsack (2005, Reviews in Fish Biology and Fisheries) pokazala je da ribe uhvaćene i vraćene u vodu doživljavaju fiziološki stres koji može trajati satima — porast kortizola, iscrpljenost mišićnog tkiva, oštećenje usnih membrana od udice. Ova reakcija ne mora biti letalna, ali u toploj letnjoj vodi gde je kiseonička saturacija već smanjena, može biti.

Temperatura vode posebno je važna: ribe uhvaćene u vodi temperaturi iznad 18-20 stepeni imaju značajno više stope mortaliteta posle puštanja nego one uhvaćene u hladnijoj vodi. Za pastrmke i lipljane koji su hladnovodne vrste, letnji ribolov pri temperaturama od 22-24 stepena — kojih je u srpskim rekama sve više usled klimatskih promena — praktično je jednosmeran proces čak i uz catch-and-release. Neke evropske države iz tog razloga uvode zabrane ribolova na salmonidnim vodama kada temperatura pređe definisani prag, sto je mera zasnovana na naučnim dokazima, a ne na krutoj sezoni.

Mamci koji se koriste u sportskom ribolovu ekološki su relevantni na načine koji retko ulaže u ribolovačku diskusiju. Živi mamci — crvići, gliste, male ribe — mogu biti vektori za prenos invazivnih vrsta i patogena između vodenih tela. Ribice koje se kupuju u jednoj reci i prebacuju u drugu kao živi mamac potencijalni su nosioci vrsta, parazita i bolesti kakva je VHS (virusna hemoragična septikemija) koja je razarajuća za riblje populacije. Zakon o zaštiti i održivom korišćenju ribljeg fonda zabranjuje određene prakse, ali sprovođenje ostaje neravnomerno.

Ekoturizam i ribolov: ekonomija koja može da zaštiti

U svetu i u Srbiji raste model ribolovnog ekoturizma koji prepoznaje ekonomsku vrednost zdravog ribljeg ekosistema i finansira njegovu zaštitu. Strogo uređeni regionalni reviri za ribolov s ograničenim dozvolama, naplatom pristupa i obaveznim catch-and-release mogu generisati više prihoda od neregulisanog ribolova jer privlače turiste koji plaćaju premijum za iskustvo u očuvanom ekosistemu. Iskustvo iz Islanda, Norveške i Irske sa salmonidnim rekama pokazuje da riba u reci ima veću ekonomsku vrednost od ribe na tanjiru — kada je u pitanju lokalna zajednica.

Srbija ima značajan potencijal za razvoj ovog modela, naročito na planinskim rekama s očuvanom ihtiofaunom — Uvac, Mileševačka reka, Gradac, Vlasina — gde pastrmka i lipljan privlače ribolovce iz cele Evrope koji bi platili premijum za iskustvo. Ekološki aspekt je direktno ekonomski: reka sa zdravom ribljem populacijom ima veću finansijsku vrednost od reke čija je fauna iscrpljena neregulisanim pritiskom.

Savez ribolovnih organizacija Srbije i Ministarstvo poljoprivrede dele nadležnost nad upravljanjem ribolovnim vodama. Godišnji plan ribolova koji definiše dozvoljena mesta, sezone, metode i kvote osnova je regulacije, ali njegova efikasnost direktno zavisi od kapaciteta ribočuvarske službe čiji je broj nedovoljan za teritoriju koju treba da pokriva. Digitalne platforme za prijavu krivolova i sistemi nagrađivanja koji uključuju ribolovačku zajednicu kao prvu liniju nadzora pokazali su se efikasnim u nekim evropskim državama i vredni su razmatranja u srpskom kontekstu.