Planinska tresišta Srbije leti — najhladnija staništa u vrelom julu

Julski podne na Kopaoniku. Temperatura u selu ispod planine je 36 stepeni. Na planinskom grebenu, u uvali koju većina planinara zaobilazi jer je močvarno i neudobno za hodanje, temperatura je 18 stepeni. Vazduh mirisi na tresetni humus, na vodu i na nešto posebno sto ne može biti opisano uobičajenim terminima srpske šume. Ovo je tresište — jedan od ekološki najspecijalizovanijih tipova staništa koji u Srbiji postoje i koji je, zbog neobične lepote i specifične lokacije, gotovo nepoznat sirokoj javnosti.

Tresište je vlažno stanište u kome je produkcija biljne organske materije veća od njene razgradnje — kisela, hladna i siromašna kiseonikom sredina usporava mikrobiološku aktivnost i uzrokuje nakupljanje delimično razgrađenog biljnog materijala koji formira treset. Treset akumuliran hiljadama godina sadrži ogromne količine organskog ugljenika — globalno, tresišta pokrivaju samo oko 3% kopnene površine ali sadrže više organskog ugljenika nego sve šume na planeti zajedno (Joosten i Clarke, 2002, Wetlands International). Svako uništavanje tresišta oslobađa taj ugljenik i direktno doprinosi emisijama CO2.

Tresišta Srbije: gde su i šta se u njima krije

Srbija ima nekoliko planinskih tresičnih staništa koja su očuvana u različitim stepenima: Vlasinsko jezero i okolne vlažne livade u južnoj Srbiji, Mokra Gora i Kremna na Zlatiboru, močvarni delovi Kopaonika oko Samokovske reke, vlažne zaravni na Staroj planini oko Babinog Zuba i Midžura. Ova tresišta su ostaci nekad širih tresičnih sistema koji su dreniranjem, požarima i intenzivnim pastirskim korišćenjem smanjeni tokom 20. veka.

Flora tresišta je botanički fascinantna zbog prilagodjenosti na ekstremnu okolinsku sredinu: kiselo tlo s pH između 3,5 i 5,5 i siromashno mineralima gotovo bez azota, fosfora i ostalih nutrijenata koji su normalno neophodni za biljni život. Sfagnumovi mahovi (Sphagnum spp.) — ključni graditelji tresišta koji apsorbuju vodu poput sponge i koji aktivno zakiseljuju supstrat sekretujući H+ jone — grade karakteristični sunčanozeleni ili crvenkasti sag koji pokriva tresicnu površinu.

Rosika (Drosera rotundifolia) — insektivorna biljka koja nadoknađuje nedostatak azota loveći insekte lepljivim žlezdanim dlačicama na listu — jedan je od bisera srpske tresicne flore i jedna od malobrojnih vrsta biljaka koje aktivno hvataju životinje. Vodena plivulja (Utricularia minor) — podvodna insektivora s mikro mehurićima koji apsorbuju vodene mikroorganizme — još je jedna tresična specijalnost. Obe vrste zaštićene su Zakonom o zaštiti prirode i prisutne su na nekoliko srpskih tresičnih lokacija.

Entomofauna tresišta specifična je i bogata vrstama koje se ne mogu naći drugde. Viline konjice (Odonata) — vitki konjici i strele — zavisne su od močvarnih tresičnih voda za razmnožavanje: ženka polaže jaja u sfagnumove mahove ili direktno u vodu, a larve se razvijaju u tresicnoj vodi tokom jedne ili više godina pre emergencije odraslih. Neke vrste strelica (Coenagrion spp.) karakteristične su isključivo za kserotermna vlažna staništa tresičnog tipa.

Ugroženost i klimatska budućnost tresišta Srbije

Tresišta su među najosetljivijim ekosistemima na klimatske promene jer njihovo funkcionisanje direktno zavisi od niske temperature, visoke vlage i specifičnog hidrološkog režima. Projekcije klimatskih modela za planinska područja Balkana (Jacob i sar., 2014, Regional Environmental Change) sugerišu značajno zagrevanje u letnjem periodu i smanjenje letnjih padavina — sto bi direktno ugrozilo tresična staništa koja su ekološki granična već i u normalnim klimatskim uslovima.

Suše tokom letnjih meseci smanjuju nivo vode u tresičnom supstratu i povećavaju rizik od požara koji u suvom tresičnom sloju mogu goreti mesecima ispod površine, nevidljivo i praktično negasivo. Požari tresišta u Sibiru i Kanadi koji su se desavali u poslednjim decenijama, uzrokujući ogromne emisije CO2 iz milenijumski nagomilanih ugljeničnih rezervi, dramatičan su primer onoga sto se dešava kada tresište prestane biti vlažno.

Zaštita tresišta u Srbiji zahteva kombinovani pristup koji uključuje formalnu zaštitu preostalih tresičnih lokaliteta, kontrolu pasarenja i požara u njihovoj okolini, i monitoring koji bi pratio hidroloske i vegetacione promene u vremenu. Restauracija degradiranih tresišta — povraćanje hidrološkog režima zatvaranjem drenažnih kanala i uklanjanjem invazivnih vrsta — moguća je i dokumentovana u zapadnoj Evropi, ali zahteva ekspertizu i finansiranje koja u srpskom tresičnom menadžmentu još nisu dostupni.