Ekološki status Tise: nasleđe katastrofe 2000. godine i savremeni pritisci

Katastrofa u Baji Mareu 2000. godine

U noci izmedju 30. i 31. januara 2000. godine, brana retenzionog bazena flotacijskog postrojenja rudnika Aurul kod Baje Maree u Rumuniji se probila, ispustajuci oko 100.000 kubnih metara jalovinske vode sa visokim koncentracijama cijanida (do 117 mg/L) i teskih metala (olovo, cink, bakar) u recicu Sasar, odakle je val kontaminacije dostigao Somes, Tisu i konacno Dunav. Talasi cijanida napredovao je nizvodom brzinom od oko 40 km/dan, prouzrukujuci masovni pomor ribe i bescekrljusnih organizama na duzini od vise od 2.000 km recnog toka (UNEP/OCHA, 2000).

Procenjuje se da je u Tisi i njenim pritokama uginulo izmedju 1.000 i 1.240 tona ribe razlicitih vrsta, ukljucujuci ekoloски vredne i komercijalno znacajne vrste kao sto su som, stuka, keciga i linjak. Duz celokupne duzine kontaminisanog dela toka, riblja i bentoska fauna bila je prakticno istrebljena. Medjunarodna istrazna komisija formirana pod pokroviteljstvom UNEP-a i EU zakljucila je da je katastrofa posledica loseg upravljanja retenzionim bazenima i neadekvatnog nadzora nad rudarskim operacijama (UNEP/OCHA, 2000).

Oporavak ekosistema i savremeno stanje

Rekolonizacija i oporavak biotе Tise posle katastrofe 2000. godine bila je predmet intenzivnog naucnog pracenja. Makroinvertebratska fauna - kljucni bioindicatori ekoloskog statusa slatkovodnih ekosistema - pokazala je znake oporavka u roku od 2-5 godina, ali potpuna restoracija diverziteta i funkcionalne strukture zajednica zahtevala je duzi period (Tockner i sar., 2005). Neke komercijalno vazne vrste ribe, kao sto su som i keciga, pokazale su sporiji oporavak zbog dugog generacionog vremena i specijalizovanih stavisnih zahteva.

Savremeni monitoring ekoloskog statusa Tise u Srbiji, koji se sprovodi u okviru implementacije WFD i transnacionalnog Tisza Environmental Monitoring Programa, beleže umereni do dobar ekoloski status u vecini monitorovanih deonica srpskog toka reke. Medju, hronicno opterecenje nutrijentima iz poljopirivrednog difuznog zagadjenja ostaje kljucni pritisak koji ogranicava postizanje dobrog ekoloskog statusa prema WFD zahtevima (Kovacs i sar., 2012).

Difuzno zagadjenje iz poljoprivrede

Tisa u srpskom delu toka prolazi kroz jedne od najintenzivnije obradivanih poljopirivrednih predela u Srbiji - kroz intenzivno obradivanu Backu i Banат. Primena mineralnih djubriva i pesticida na ovim povrsinama znacajan je izvor difuznih unosa nitrata, fosfora i pesticida u recni sistem, putem povrsniskog oticaja i drainaznih kanala koji odvode visak vode s poljopirivrednih povrsina direktno u Tisu i njene pritoke (Ciric i sar., 2012). Nitratna direktiva EU (91/676/EEC) obavezuje drzave clanice na usvajanje akcionih planova za smanjenje nitratnog zagadjenja iz poljopirivrede, a Srbija je izradila odgovarajuci nacionalni akcioni plan u okviru EU pristupnih pregovora.

Pesticidna jedinjenja - herbicidi, insekticidi i fungicidi - redovno se detektuju u uzorcima vode Tise i njenih pritoka, pri cemu neka jedinjenja prevazilaze maksimalne dozivoljene koncentracije za vode namenjene zahvatanju pijasce vode. Ove koncentracije generalno ne dosizu akutno toksicne nivoe za vodene organizme, ali hronicna izlozenost subinhibitornim koncentracijama pesticida ima dokumentovane negativne efekte na fiziologiju i ponasanje riba i bescekrljusnih organizama (Posthuma i sar., 2010).

Regulacija toka i gubitak poplavnih staвista

Tisa je tokom 18. i 19. veka bila predmet jednog od najvecih melioracionih projekata u Karpatskom basenu - tзv. regulacije Tise - kojom su skraceni meandri, izgradjeni odbrambeni nasipi i isusena ogromna poplavna podrucja. Kao rezultat, Tisa je izgubila oko 90% svojih prirodnih poplavnih podrucja i mrestilista koja su bila kljucna za biodiverzitet i produktivnost recnog ekosistema (Tockner i Ward, 2000). Poplavne sume i ritski ekosistemi duz Tise nekad su bili medu najbogatiijim stovistima biodiverziteta u Panonskoj niziji.

Ove gubitak stahovista danas se prepoznaje kao fundamentalni razlog ogranicenog ekoloskog potencijala Tise uprkos smanjenju direktnog zagadjenja. Inicijative delimicnog obnavljanja poplavnih zona - kao sto su projekti odbrambenih nasipi na odabranim deonicama - predmet su aktivnih razmena izmedju vlada Madjarske, Rumunije i Srbije u okviru medjunarodnog programa upravljanja slivom Tise.

Zakljucak

Tisa je reka koja nosi tesko nasledje i katastroficnog i hronicnog zagadjenja, ali pokazuje znacajan kapacitet za oporavak kada se pritisci smanjuju. Obnavljanje ekoloskog integriteta Tise zahteva koordinirani transnacionalni akcioni plan koji ukljucuje smanjenje difuznog zagadjenja iz poljopirvrede, revitalizaciju poplavnih zona, nastavak monitoringa i implementaciju WFD mera u svim drzavama u slivu reke.