PFAS u deponijskom filtratu: zaboravljeni put "večnih hemikalija" u životnu sredinu

Koncentracije koje iznenađuju

Istraživanje britanske Agencije za životnu sredinu i Ministarstva za životnu sredinu, hranu i ruralna pitanja iz 2024. godine analiziralo je sirove uzorke filtrata sa sedamnaest engleskih deponija i zabeležilo ukupne koncentracije PFAS jedinjenja i do 105.910 nanograma po litru, vrednost koja za nekoliko redova veličine premašuje granice koje revidirana Direktiva o vodi za piće postavlja za vodu namenjenu ljudskoj upotrebi.

Zasebna studija koju su 2025. godine u časopisu Journal of Hazardous Materials objavili istraživači sa Univerziteta Floride, Robi i saradnici, analizirala je primarni i sekundarni filtrat sa tri deponije komunalnog otpada opremljene dvostrukim HDPE nepropusnim slojevima. Nalaz je bio neočekivan: koncentracije PFAS jedinjenja u primarnom filtratu kretale su se od 3.200 do 81.000 nanograma po litru, dok je sekundarni filtrat, onaj koji prolazi kroz drugi, rezervni nepropusni sloj i po pretpostavci bi trebalo da bude znatno čistiji, pokazao slične ili čak više koncentracije, od 3.300 do 96.000 nanograma po litru. Iako su ostali fizičko-hemijski pokazatelji poput hlorida i amonijaka bili sistematski niži u sekundarnom filtratu, kao što bi se i očekivalo, PFAS koncentracije tom obrascu nisu pratile.

Autori nude nekoliko mogućih objašnjenja za ovaj naizgled kontraintuitivan nalaz: duže vreme zadržavanja tečnosti u sekundarnom sistemu, transformaciju PFAS prekursora u mobilnije oblike tokom tog vremena, sorpciju i naknadno otpuštanje PFAS jedinjenja iz samog materijala nepropusnog sloja, kao i moguć dodatni doprinos iz deponijskog gasa čiji kondenzat takođe dospeva u sistem za sakupljanje filtrata. Iako su nepropusni slojevi generalno vrlo efikasni u zadržavanju drugih zagađivača, ovaj nalaz sugeriše da migracija PFAS jedinjenja kroz njih i dalje predstavlja otvoreno pitanje.

Gas kao podjednako značajan, ali odvojen put

Istraživanje objavljeno 2024. godine u časopisu Environmental Science and Technology Letters, koje su sproveli Lin i saradnici sa Univerziteta Floride, prvi put je sistematski uporedilo neutralna, isparljiva PFAS jedinjenja u deponijskom gasu sa jonskim PFAS jedinjenjima u filtratu na tri deponije komunalnog otpada u toj američkoj državi. Nalaz pokazuje da deponijski gas nosi uporedive količine PFAS jedinjenja kao i filtrat, ali putem suštinski različitog mehanizma: dok filtrat sadrži jonske, u vodi rastvorljive oblike, deponijski gas sadrži neutralna, isparljiva jedinjenja poput fluortelomerskih alkohola, koja iz odloženog otpada isparavaju direktno u gasnu fazu, a ne "nose" druge PFAS čestice kao prevozno sredstvo, kako se ponekad pojednostavljeno opisuje. Novije istraživanje iz 2025. godine, zasnovano na uzorcima sa trideset deponija u sedamnaest američkih saveznih država, potvrđuje da fluortelomerski alkoholi čine više od devedeset pet procenata ukupne koncentracije PFAS jedinjenja izmerene u deponijskom gasu, sa medijalnom koncentracijom od oko devetnaest hiljada nanograma po kubnom metru.

Ovaj nalaz značajno menja sliku o tome gde je potrebno usmeriti mere kontrole, budući da su dosadašnji napori upravljanja PFAS rizikom na deponijama gotovo isključivo bili usmereni na tečnu fazu, dok je gasovita faza, koja može omogućiti transport pojedinih isparljivih PFAS jedinjenja izvan neposrednih granica deponije, ostajala u velikoj meri neregulisana i nemerena. Stvarni nivoi izloženosti stanovništva u okolini deponije usled ovog puta i dalje zahtevaju posebna istraživanja, budući da sama emisija i prisustvo jedinjenja u gasu ne dokazuju automatski konkretan nivo izloženosti ljudi koji žive u blizini.

Zašto starost deponije menja profil zagađenja

Hasnine, Rout i Juan sintetišu u pregledu objavljenom 2025. godine naučnu literaturu od 2018. do 2025. godine o sudbini, transportu i tretmanu PFAS jedinjenja u deponijskom filtratu, ističući da je ključni izazov upravo pomeranje fokusa sa metoda jednostavnog uklanjanja ka integrisanim tretmanskim lancima koji kombinuju separacione tehnologije, poput pene za flotaciju i membranske filtracije, sa destruktivnim tehnologijama poput elektrohemijske oksidacije i superkritične oksidacije vodom (Hasnine i sar., 2025).

Starost deponije pokazala se kao značajan faktor u profilu zagađenja: novije deponije sadrže veći udeo netransformisanih PFAS prekursora, dok starije deponije akumuliraju veći udeo transformisanih, terminalnih jedinjenja poput PFOA i PFOS, koja se drugačije ponašaju u procesu tretmana i mogu zahtevati različite tehnologije uklanjanja u zavisnosti od faze u kojoj se deponija nalazi.

Tretman koji, paradoksalno, stvara zabranjena jedinjenja

Nil i Megson objavili su 2024. godine u časopisu Frontiers in Water nalaz koji dodatno komplikuje sliku: poređenjem podataka o sedamnaest PFAS jedinjenja sa sedamnaest različitih engleskih deponija, pokazali su da sam proces tretmana filtrata, projektovan da poboljša kvalitet vode pre ispuštanja, u praksi generiše dodatne količine već zabranjenih jedinjenja PFOS i PFOA. Približno osamdeset procenata testiranih lokacija pokazalo je porast koncentracije PFOS nakon tretmana, sa uvećanjem od čak 1.335 procenata zabeleženim na jednoj lokaciji, dok su najviše izmerene koncentracije PFOS i PFOA u već tretiranom filtratu iznosile 2.460, odnosno 26.900 nanograma po litru.

Ovaj nalaz sugeriše da postojeći procesi tretmana filtrata, projektovani i optimizovani za druge klase zagađivača poput organskog opterećenja i amonijaka, mogu nenamerno transformisati manje mobilne PFAS prekursore u regulisane, mobilnije terminalne oblike, umesto da ih uklone iz vodenog toka. Drugim rečima, standardna oprema za prečišćavanje filtrata, ako nije specifično dizajnirana i testirana za PFAS jedinjenja, može predstavljati deo problema, a ne rešenje.

Implikacije za upravljanje filtratom

Filtrat i kondenzat deponijskog gasa se u većini sistema upravljanja otpadom usmeravaju u komunalnu kanalizaciju, čime se PFAS zagađenje efektivno prebacuje na postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, koja generalno nisu projektovana da uklanjaju ova izuzetno stabilna jedinjenja. Ovo stvara lanac prebacivanja odgovornosti u kome deponija ispunjava svoju formalnu obavezu odlaganja filtrata, ali problem PFAS zagađenja jednostavno premešta nizvodno, do postrojenja koje ni tehnički ni pravno nije opremljeno da ga reši.

Kao što smo pisali u tekstu o regulatornoj praznini oko univerzalne PFAS restrikcije Evropske unije, ni evropski ni srpski propisi trenutno ne postavljaju eksplicitne granične vrednosti za PFAS jedinjenja u deponijskom filtratu kao posebnoj kategoriji otpadne tečnosti. Opšti režim ispuštanja i dozvola za filtrat, naravno, i dalje postoji i pokriva druge parametre, ali odsustvo PFAS-specifičnih graničnih vrednosti znači da ova specifična tačka unosa zagađivača u sistem prečišćavanja otpadnih voda ostaje van dometa ciljanog regulatornog nadzora za baš ovu klasu jedinjenja.

Šta bi trebalo meriti, a trenutno se ne meri

Sistematska praznina koja proizlazi iz pregledane literature jeste odsustvo standardizovanog, obaveznog monitoringa PFAS jedinjenja specifično u deponijskom gasu i filtratu na regionalnom nivou, za razliku od redovnog praćenja klasičnih parametara poput hemijske potrošnje kiseonika ili amonijum azota, koji su decenijama deo standardnih protokola monitoringa deponija. Uvođenje PFAS analize u postojeće programe monitoringa filtrata zahtevalo bi značajno ulaganje u opremu i protokole, budući da ova analitika, za razliku od klasičnih parametara, zahteva strogo kontrolisano uzorkovanje, posebne kontrolne uzorke praznog polja radi isključivanja kontaminacije, i visoko osetljivu instrumentalnu analitiku poput tečne hromatografije sa masenom spektrometrijom, tako da se cena uvođenja ovakvog monitoringa ne bi trebalo olako predstavljati kao skromna bez konkretne ekonomske analize za dati kontekst.

Zaključak

Deponije komunalnog otpada predstavljaju znatno značajniji, a mnogo manje regulisan izvor PFAS zagađenja nego što je to do sada bilo prepoznato, kako putem filtrata čije koncentracije mogu premašiti standarde za vodu za piće za nekoliko redova veličine, tako i putem deponijskog gasa čiji doprinos, uporediv sa filtratom, tek počinje sistematski da se meri. Dok se univerzalna evropska restrikcija PFAS jedinjenja i dalje nalazi u regulatornom postupku, upravljanje filtratom i gasom sa postojećih deponija ostaje slepa tačka koja zahteva sopstvenu, ciljanu pažnju, nezavisno od ishoda šire regulative koja tek predstoji.