Lišajevi kao bioindikatori kvaliteta vazduha — živa merna stanica na kori drveta

Prošli ste pored njih hiljadu puta. Sivozelene mrlje na kori starog drveta, narandžaste flekice na crkvenom krovu, hrapava kora na kamenu pored puta. Lišajevi. Tihi, neugledni, lako ih je ne primetiti. A ono što mene kod njih oduševljava jeste to što su, u stvari, jedna od najpreciznijih i najjeftinijih mernih stanica za kvalitet vazduha koju priroda ima. Tamo gde lišajevi bujaju, vazduh je čist. Tamo gde ih nema, nešto nije u redu.

Lišaj uopšte nije jedan organizam. To je zajednica, neka vrsta braka između gljive i alge (ili cijanobakterije): gljiva daje kuću i vodu, alga fotosintezom pravi hranu, i zajedno žive kao jedno biće. Baš ta dvostruka priroda, u sprezi sa jednom neobičnom „manom", čini ih tako osetljivim na vazduh oko sebe.

Zašto baš lišajevi sve osete

Ta „mana" je zapravo nedostatak zaštite. Više biljke imaju koren kojim biraju šta će uzeti iz zemlje i voštanu kožicu koja im štiti listove. Lišaj nema ništa od toga. Vodu, ugljen-dioksid, minerale, sve upija celom površinom, pravo iz vazduha i kiše. A zajedno sa njima upija i sve što je u tom vazduhu rastvoreno: sumpor, azotne okside, teške metale.

Najpogubniji mu je oduvek bio sumpor-dioksid. On razgrađuje hlorofil i remeti ćelije alge, i to već pri količinama koje su za čoveka potpuno bezopasne. Zato su gradovi u doba teške industrije bili okruženi pravim „lišajskim pustinjama", prstenovima u kojima na drveću nije rastao nijedan lišaj.

Tu vezu prvi je primetio finski botaničar William Nylander, davne 1866. godine, prateći kako lišajevi nestaju iz centra Pariza dok zagađenje raste, a na periferiji i dalje cvetaju (Nylander, 1866). Bio je to prvi put da je živo biće poslužilo kao svedok nevidljivog zagađenja vazduha.

Od „lišajske pustinje” do indeksa čistoće vazduha

Kako je industrija rasla, naučnici su tu pojavu pretvorili u meru. Hawksworth i Rose (1970) napravili su za Britaniju skalu od deset zona u kojoj svaka zona, prema tome koje vrste lišajeva u njoj žive, odgovara određenom nivou sumpor-dioksida. Bez ijednog instrumenta, samo gledajući drvo, mogli ste da procenite koliko je vazduh prljav.

Kasnije je razvijen i Indeks atmosferske čistoće, koji u jedan broj sažima koliko vrsta lišajeva ima, koliko su česte i koliko osetljive. Što je broj veći, vazduh je čistiji. Nimis i saradnici (2002) doveli su tu metodu dotle da su je povezivali čak i sa podacima o zdravlju ljudi.

A evo zašto je to zlata vredno: lišaj ne meri trenutak, meri godine. Instrument vam kaže kolika je koncentracija sada; lišaj na kori svedoči o onome što je udisao dugo. Tako na videlo izlaze hronični problemi koje povremeno merenje lako promaši.

Danas nije sumpor, nego azot

Otkako su propisi pooštreni a goriva postala čistija, sumpor-dioksida je u Evropi sve manje i lišajevi se polako vraćaju u gradove. Ali stigao je nov problem: azot, pre svega amonijak iz intenzivne poljoprivrede i azotni oksidi iz saobraćaja.

Holanđanin van Herk (1999) pokazao je kako se zbog toga menja i sama zajednica lišajeva: osetljive vrste koje vole kiselu sredinu se povlače, a šire se one koje vole azot, poput jarko narandžaste vrste Xanthoria parietina koju ćete danas videti na svakom drugom gradskom drvetu. Lišaj tako više ne govori samo da li je vazduh prljav, nego i čime.

Za Srbiju je ovo prilika. Imamo i nasleđe stare industrije, i intenzivnu poljoprivredu u Vojvodini, i sve gušći saobraćaj. Mapiranje lišajeva oko termoelektrana, oko Bora ili u gradskim jezgrima bilo bi jeftin, a naučno utemeljen način da pratimo vazduh tamo gde skupih stanica nema. Conti i Cecchetti (2001) u svom pregledu i ističu da lišajevi ostaju jedan od najpouzdanijih bioindikatora baš zato što spajaju jednostavnost posmatranja sa osetljivošću koju nijedan jeftin instrument nema.

Zato, kad sledeći put prođete pored kore prekrivene šarenim lišajevima, zastanite na tren. Gledate u živu mernu stanicu, tihu, ali iskreniju od mnogih.