Revidirana Direktiva o vodi za piće: od reaktivnog testiranja do upravljanja rizikom

Države članice imale su rok do 12. januara 2023. da propis prenesu u nacionalno zakonodavstvo. Za Srbiju, koja svoju vodu za piće i dalje reguliše Pravilnikom o higijenskoj ispravnosti vode za piće, ova direktiva predstavlja standard prema kome će domaći propis morati da se poravna, pre ili kasnije, u okviru pregovora o Poglavlju 27.

Od testiranja slavine ka upravljanju celim sistemom

Stari model regulacije vode za piće, nasleđen još iz devedesetih godina, oslanjao se pretežno na periodično testiranje uzoraka vode na izlaznim tačkama, dakle reaktivan pristup koji otkriva problem tek pošto se on već dogodio. Revidirana direktiva uvodi obavezan pristup zasnovan na proceni rizika, poznat i kao koncept „od izvorišta do slavine”, koji zahteva od vodovodnih preduzeća da sistematski procenjuju rizike duž celog lanca snabdevanja, od zaštite izvorišta, preko tretmana, do distribucione mreže i same instalacije u domaćinstvu.

Dettori i saradnici u analizi revizije direktive ističu da stari, isključivo reaktivni pristup ostavlja prostor da problem ostane neotkriven mesecima, dok novi model teoretski omogućava intervenciju pre nego što zagađena voda uopšte stigne do potrošača (Dettori i sar., 2022). Cena ove promene jeste znatno veći administrativni teret za vodovodna preduzeća, koja sada moraju da dokumentuju i redovno ažuriraju procenu rizika za svaki segment sistema.

PFAS: dva parametra, ne jedna granična vrednost

Direktiva iz 2020. godine prva je u istoriji evropskog zakonodavstva o vodi za piće koja eksplicitno uvodi granične vrednosti za PFAS jedinjenja, ali je važno precizno razumeti kako. Direktiva ne propisuje jednu graničnu vrednost za svako pojedinačno PFAS jedinjenje posebno, već razlikuje dva parametra: „PFAS ukupno”, koji obuhvata širi skup jedinjenja iz ove grupe, i „suma PFAS”, koji obuhvata zbir dvadeset konkretno određenih supstanci. Ovo je direktan odgovor na rastuću naučnu zabrinutost oko ovih izuzetno postojanih hemikalija, o kojima smo pisali u kontekstu biomonitoringa Dunava.

Za mikroplastiku, situacija je drugačija i ne treba je mešati sa PFAS parametrima. Direktiva o vodi za piće za sada ne propisuje klasičnu obavezujuću graničnu vrednost za mikroplastiku u vodi za piće. Evropska komisija je usvojila metodologiju za njeno merenje, sa ciljem uspostavljanja liste posmatranja i budućeg praćenja, a ne odmah primenjive granice. Odvojeno od Direktive o vodi za piće, mikroplastika u proizvodima šire potrošnje već je regulisana Uredbom (EU) 2023/2055, o čemu smo detaljnije pisali u tekstu o PFAS regulatornoj praznini.

Materijali u kontaktu sa vodom

Paralelno, Evropska komisija je tokom 2024. godine objavila set sprovedbenih akata, tri sprovedbene odluke i tri delegirane uredbe, kojima se uspostavljaju harmonizovane evropske pozitivne liste odobrenih materijala koji smeju da dođu u kontakt sa vodom za piće, od cevi do zaptivki. Ovi akti stupili su na snagu 15. maja 2024, a njihova puna primena očekuje se od 31. decembra 2026. godine.

Curenje vode i pristup za ranjive grupe

Manje poznata, ali praktično značajna novina jeste obaveza smanjenja gubitaka vode u distribuciji. Evropska prosečna stopa curenja iznosi oko dvadeset tri procenta prerađene vode izgubljene tokom distribucije, podatak koji direktiva eksplicitno navodi kao razlog za uvođenje obaveznog praćenja i smanjenja gubitaka.

Direktiva takođe prvi put uvodi eksplicitnu obavezu država članica da unaprede i održe pristup vodi za piće za ranjive i marginalizovane grupe, uključujući postavljanje javno dostupnih česmi i druge opreme za pristup vodi u javnim prostorima, gde je to tehnički izvodljivo. Pitanje sanitacije, za razliku od samog pristupa vodi za piće, uređeno je odvojeno, prvenstveno Direktivom o komunalnim otpadnim vodama. Ista direktiva o vodi za piće uvodi i obavezu transparentne komunikacije sa građanima, redovno objavljivanje podataka o kvalitetu isporučene vode, sa ciljem da se poveća poverenje u vodu iz česme i posledično smanji potrošnja flaširane vode.

Gde je Srbija u odnosu na ovaj standard

Srpski Pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode za piće i dalje se najvećim delom oslanja na stariju generaciju parametara, bez eksplicitnih graničnih vrednosti za PFAS, i bez formalnog zahteva za pristupom od izvorišta do slavine. Ovo ne znači da domaći sistem nužno proizvodi lošiju vodu, mnoge lokalne vodovodne uprave sprovode sopstveni, opsežniji monitoring, ali formalni pravni okvir zaostaje za evropskim standardom u pogledu strukture regulacije, a ne nužno u pogledu izmerenih vrednosti.

Zaključak

Direktiva (EU) 2020/2184 pomera fokus evropske regulative vode za piće sa pitanja da li je uzorak prošao test na pitanje da li je ceo sistem, od izvorišta do česme, dizajniran da spreči kontaminaciju. Za Srbiju, usklađivanje sa ovim standardom nije samo pitanje ispunjavanja formalnih uslova pregovaračkog procesa, već i pitanje da li će građani imati pristup vodi čiji je kvalitet praćen po standardu koji razlikuje PFAS parametre od mikroplastike, umesto da ih tretira kao jedan, neprecizno definisan problem.