Nova Direktiva EU o komunalnim otpadnim vodama: šta donosi preinačena verzija iz 2024. godine

Evropski parlament i Savet usvojili su 27. novembra 2024. novu Direktivu (EU) 2024/3019 o prečišćavanju komunalnih otpadnih voda, u pravnom smislu preinačenu, odnosno u potpunosti prerađenu verziju direktive iz 1991. godine. Objavljena je u Službenom listu EU 12. decembra iste godine, stupila je na snagu 1. januara 2025, a države članice imaju rok do 31. jula 2027. da je prenesu u nacionalno zakonodavstvo, pri čemu se njena pravila primenjuju od 1. avgusta iste godine. Za Srbiju, koja nije članica EU ali usklađuje zakonodavstvo u okviru Poglavlja 27, ovo je propis čije će odredbe pre ili kasnije morati da se prepišu u domaći Zakon o vodama i prateće uredbe.

Kvartarni tretman kao nova obaveza, uvedena postepeno

Najveća tehnička novina jeste uvođenje takozvanog kvartarnog tretmana, dodatnog stepena prečišćavanja usmerenog na uklanjanje mikrozagađivača poput ostataka lekova i proizvoda za ličnu negu. Član 8 direktive propisuje ovu obavezu za sva postrojenja sa opterećenjem od 150.000 populacionih ekvivalenata i više, ali rok nije jedinstven datum, već fazni raspored: dvadeset procenata takvih postrojenja mora ispuniti zahtev do 31. decembra 2033, šezdeset procenata do 31. decembra 2039, a sva postrojenja te veličine tek do 31. decembra 2045. godine. Za manja postrojenja, sa opterećenjem od 10.000 populacionih ekvivalenata, obaveza važi samo ako ispuštaju u područja osetljiva na zagađenje mikrozagađivačima, poput zona zahvatanja vode za piće ili voda za kupanje, sa istim krajnjim rokom 2045. godine.

Za finansiranje ove skupe tehnologije, direktiva uvodi mehanizam proširene odgovornosti proizvođača: farmaceutska i kozmetička industrija dužne su da do 31. decembra 2028. godine pokriju najmanje osamdeset procenata troškova uvođenja kvartarnog tretmana, uključujući investicione i operativne troškove, kao i troškove monitoringa mikrozagađivača. Ovo je prvi put da se princip zagađivač plaća u evropskom pravu voda primenjuje na proizvođače proizvoda čiji ostaci završavaju u kanalizaciji, a ne samo na direktne zagađivače poput industrijskih postrojenja.

Proširenje obaveza na manja naselja

Druga značajna promena tiče se obima primene. Dosadašnja direktiva iz 1991. godine sekundarni tretman je zahtevala za naselja sa opterećenjem od 2.000 populacionih ekvivalenata naviše. Novi propis spušta taj prag na 1.000 ekvivalenata, sa rokom primene do 2035. godine, čime u obavezu prečišćavanja ulazi znatno veći broj manjih mesta širom Evrope.

Za srpski kontekst ovo je posebno relevantno. Vojvodina i centralna Srbija imaju veliki broj naselja upravo u onom opsegu koji je do sada bio ispod praga obaveznog tretmana, a čija kanalizaciona infrastruktura, gde uopšte postoji, često završava direktno u vodotoku ili septičkoj jami sumnjive nepropustljivosti.

Integrisani planovi upravljanja i energetska neutralnost

Direktiva uvodi obavezu izrade integrisanih planova upravljanja otpadnim vodama za velika naselja, sa rokom do 2033. godine za aglomeracije preko 100.000 populacionih ekvivalenata i do 2039. godine za rizičnija naselja između 10.000 i 100.000 populacionih ekvivalenata. Ovi planovi moraju objediniti upravljanje oticajem oluja, prečišćavanje i ponovnu upotrebu vode u jedinstven okvir.

Paralelno, sektor prečišćavanja otpadnih voda dobija obavezujući cilj energetske neutralnosti do 2045. godine za postrojenja od 10.000 populacionih ekvivalenata i više, sa postepenim međurokovima i mogućnošću da se ograničen deo energije, do trideset pet procenata krajnjeg cilja, kupuje od spoljnih izvora pod određenim uslovima.

Šta ovo znači za Srbiju

Srbija formalno nije obavezana direktivom sve dok ne postane članica EU, ali dinamika pregovora u Poglavlju 27 znači da će Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina EU pre ili kasnije morati da uključi i ovu preinačenu verziju, a ne samo original iz 1991. godine na koji je dosadašnje domaće zakonodavstvo bilo oslonjeno. Praktična posledica jeste da investicije u kanalizacionu infrastrukturu koje se danas planiraju u Srbiji, ako žele da izbegnu brzo zastarevanje, treba da uzmu u obzir standarde iz 2024. godine.

Direktiva ne propisuje jedinstvenu tehnologiju kvartarnog tretmana, već ostavlja operaterima izbor metode, bilo da je reč o naprednoj oksidaciji, aktivnom uglju ili membranskoj filtraciji, sve dok se dokaže da se propisani procenat mikrozagađivača zaista uklanja. Cena i efikasnost primene će zato znatno varirati od jednog postrojenja do drugog, u zavisnosti od odabrane tehnologije.

Zaključak

Preinačena Direktiva o komunalnim otpadnim vodama iz 2024. godine predstavlja najozbiljniju reformu evropskog vodnog zakonodavstva od početka devedesetih, ali njeni rokovi su postepeni, a ne trenutni, raspoređeni kroz dve decenije do 2045. godine. Za Srbiju, gde infrastruktura prečišćavanja u mnogim mestima i danas ne zadovoljava ni stariji standard iz 1991. godine, ovo predstavlja priliku da se investicioni ciklus uskladi odmah sa najnovijim, a ne sa uskoro prevaziđenim standardom.