Mikroplastika u vazduhu koji udišemo

Prisustvo mikroplastike u ljudskom respiratornom sistemu danas je potvrđeno u više studija. To samo po sebi ne znači da će svaka pronađena čestica izazvati bolest, ali potvrđuje da je udisanje realan put izloženosti i otvara pitanje šta se sa tim česticama dešava nakon što dospeju u disajne puteve.

Prvi direktni dokazi u ljudskom respiratornom sistemu

Amato-Lourenço i saradnici su 2021. godine analizirali plućno tkivo dobijeno tokom obdukcija. Mikroplastika je pronađena u 13 od 20 analiziranih uzoraka: identifikovane su 33 polimerne čestice i četiri vlakna. Čestice su bile manje od 5,5 mikrometara, dok su vlakna bila duga 8,12–16,8 mikrometara (Amato-Lourenço et al., 2021).

Godinu dana kasnije Baeza-Martínez i saradnici istraživali su donje disajne puteve živih odraslih pacijenata u Evropi. Analizom bronhoalveolarnog lavata potvrđeno je prisustvo mikroplastike, što je bilo važno jer je pokazalo da nalaz nije ograničen samo na post mortem uzorke (Baeza-Martínez et al., 2022).

Iste godine Jenner i saradnici analizirali su 13 uzoraka plućnog tkiva primenom μFTIR spektroskopije i pronašli mikroplastiku u 11 uzoraka. Ukupno je identifikovano 39 čestica. Njihova dužina kretala se od 12 do 2.475 mikrometara, a širina od 4 do 88 mikrometara (Jenner et al., 2022). Ovaj podatak je posebno zanimljiv jer pokazuje koliko oblik i dimenzije čestica i vlakana mogu otežati jednostavno predviđanje njihovog ponašanja u disajnim putevima.

Novija istraživanja dodatno potvrđuju prisustvo mikroplastike u različitim ljudskim tkivima. Zhu i saradnici su, na primer, 2024. godine detektovali mikroplastiku u plućima, tankom i debelom crevu i krajnicima, pri čemu je u njihovom skupu uzoraka najveća prosečna brojnost zabeležena upravo u plućnom tkivu (Zhu et al., 2024).

Koliko mikroplastike zaista udišemo?

Na ovo pitanje još nema jednog pouzdanog broja. Rezultati merenja snažno zavise od mesta uzorkovanja, veličine čestica koje metoda može da registruje, načina prikupljanja uzorka i postupka kojim se razlikuje plastika od prirodnih vlakana. Zbog toga poređenje dve studije često nije jednostavno.

U jednom od ranijih eksperimenata sa simuliranim ljudskim disanjem, sprovedenom u tri stana, Vianello i saradnici su izmerili 1,7–16,2 čestice mikroplastike po kubnom metru unutrašnjeg vazduha. Analitička metoda mogla je da registruje čestice veličine od približno 11 mikrometara naviše, što znači da sitnija frakcija nije bila obuhvaćena merenjem (Vianello et al., 2019). Ovaj rezultat ne treba pretvarati u univerzalnu dnevnu dozu, ali lepo pokazuje zašto su metodološka ograničenja presudna.

Veličina i oblik menjaju ponašanje čestice

Kod čestica u vazduhu nije važna samo fizička veličina već i aerodinamičko ponašanje. Manje čestice, u načelu, lakše dospevaju u dublje delove respiratornog sistema, dok se veće češće zadržavaju u gornjim disajnim putevima. Vlakna dodatno komplikuju sliku: dugačko, veoma tanko vlakno ne ponaša se isto kao kompaktna čestica slične dužine.

Zbog toga se podaci o PM10 i PM2,5 ne mogu jednostavno preslikati na svu mikroplastiku. PM oznake opisuju aerodinamičke frakcije lebdećih čestica, dok mikroplastika obuhvata veoma različite oblike, gustine i polimere. Upravo je to jedan od razloga zbog kojih su potrebne standardizovane metode za procenu stvarne plućne izloženosti.

Odakle mikroplastika dolazi u vazduh?

U zatvorenim prostorima važan izvor predstavljaju sintetički tekstili, tepisi, presvlake, zavese i drugi materijali koji tokom habanja oslobađaju vlakna. Kretanje ljudi, usisavanje, ventilacija i obična kućna prašina mogu ponovo podići već nataložene čestice u vazduh. Pregledi literature zato često nalaze da su vlakna dominantan oblik atmosferske mikroplastike, a sintetički tekstil jedan od glavnih unutrašnjih izvora (Wang et al., 2021).

Na otvorenom prostoru izvori su raznovrsniji: habanje guma i saobraćajne infrastrukture, industrijski procesi, otpad, raspad plastičnih proizvoda i atmosferski transport mogu doprineti ukupnom opterećenju. Granica između „unutrašnjeg“ i „spoljašnjeg“ zagađenja zato nije čvrsta, jer čestice stalno prelaze iz jedne sredine u drugu (Wang et al., 2021).

Šta znamo o zdravstvenom riziku?

Ovde je važno napraviti jasnu razliku između prisustva čestice i dokazane bolesti. Činjenica da je mikroplastika pronađena u plućima potvrđuje izloženost, ali sama po sebi ne dokazuje da je uzrokovala određeno oboljenje.

Eksperimentalna istraživanja pokazuju da pojedine mikro- i nanoplastične čestice mogu izazvati oksidativni stres, zapaljenske odgovore i promene funkcije ćelijske barijere. Savremeni pregled u časopisu EMBO Molecular Medicine razmatra moguću ulogu ovih procesa kod astme, hronične opstruktivne bolesti pluća, fibroze i raka pluća, ali istovremeno naglašava da su mehanizmi, doze i stvarna uzročno-posledična veza kod ljudi i dalje nedovoljno razjašnjeni (Epeslidou et al., 2026).

Zato bi bilo prerano tvrditi da uobičajena izloženost atmosferskoj mikroplastici dokazano izaziva određenu bolest. Naučno korektniji zaključak je da postoje biološki opravdani razlozi za zabrinutost i dovoljno podataka da se izloženost ozbiljno prati, ali još nema potpunog odgovora o veličini zdravstvenog rizika.

Ograničenja dosadašnjih istraživanja

Najveći problem je neujednačena metodologija. Studije koriste različite filtere, spektroskopske tehnike, pragove veličine, postupke kontrole kontaminacije i načine izražavanja rezultata. Poseban izazov predstavlja nanoplastika i veoma sitna mikroplastika, jer deo standardnih metoda upravo tu gubi osetljivost.

Uz to, detekcija plastike u ljudskom tkivu zahteva izuzetno strogu kontrolu laboratorijske kontaminacije. Odeća istraživača, plastični potrošni materijal i čestice iz vazduha laboratorije mogu uticati na rezultat, pa kvalitetne studije moraju uključiti proceduralne i laboratorijske kontrolne uzorke (Jenner et al., 2022).

Zaključak

Mikroplastika u vazduhu više nije samo teorijska mogućnost. Pronađena je u unutrašnjem i spoljašnjem vazduhu, u donjim disajnim putevima i u ljudskom plućnom tkivu. Najvažnije otvoreno pitanje više nije da li je udišemo, već kolika je stvarna dugoročna izloženost i kakve posledice ona može imati.

Za odgovor su potrebne osetljivije i međusobno uporedive metode, posebno za najsitnije čestice, kao i dugoročna istraživanja na ljudima. Do tada je opravdano govoriti o mikroplastici kao novoj komponenti zagađenja vazduha koju treba pratiti — ali bez preuveličavanja onoga što nauka još nije dokazala.