Unutrašnje zagađenje vazduha – vazduh u domu koji nas truje

Postoji rasprostranjeno uverenje da se od zagađenog gradskog vazduha možemo zaštititi zatvaranjem prozora i ostajanjem u kući. Ovo uverenje je, u velikom broju slučajeva, pogrešno. Vazduh unutar stambenih i radnih prostora može biti dva do pet puta zagađeniji od spoljašnjeg vazduha. A s obzirom na to da savremeni čovek provodi i do 90 odsto vremena u zatvorenim prostorima, unutrašnje zagađenje vazduha predstavlja veoma ozbiljan zdravstveni rizik.

Svetska zdravstvena organizacija svrstava unutrašnje zagađenje vazduha među deset vodećih globalnih zdravstvenih rizika. Procenjuje se da je odgovorno za oko 3,8 miliona prevremenih smrtnih slučajeva godišnje – pre svega zbog sagorevanja čvrstih goriva u kuhinjama i grejnim uređajima bez adekvatne ventilacije u zemljama u razvoju.

Isparljiva organska jedinjenja u domu

Savremeni stambeni prostor je pun izvora isparljivih organskih jedinjenja – VOC. Farbe, lakovi, lepkovi, sredstva za čišćenje, osvežavači vazduha, sintetičke tkanine, namještaj od iverice i šper-ploče, novi tepisoni – svi ovi materijali ispuštaju organske hemikalije u vazduh, od kojih je mnogo zdravstveno štetno.

Formaldehid je posebno rasprostranjen u unutrašnjim prostorima. Dolazi iz iverice i vezanog drveta koji su lepljeni sa smolama na bazi formaldehida, iz određenih tkanina i iz nekih materijala za izolaciju. Klasifikovan je kao kancerogen prvog reda, a hronična izloženost niskim koncentracijama povećava rizik od raka nazofarinksa i leukemije.

Benzen, toluen i ksilen – aromatični ugljovodonici koji isparavaju iz boja, rastvarača i nekih plastičnih materijala – su neurološki toksični i potencijalno kancerogeni.

Biološki zagađivači

Pored hemijskih, unutrašnje prostore nastanjuju i biološki zagađivači. Kućna prašina je ekosistem u malom – sadrži dlake kućnih ljubimaca, ostatke insekata, bakterije i spore gljivica. Grinje u kućnoj prašini su jedan od najčešćih okidača alergijskog rinitisa i astme – čak ni vidljivo čist dom nije nužno slobodan od grinja koje žive u tapacirungu, jastucima i tepihу.

Plesnive gljivice – vidljiva buđ na zidovima i nevidljive spore koje lebde u vazduhu – su posebno ozbiljan problem u vlažnim i slabo ventiliranim prostorima. Pored toga što su alergeni, neke vrste kalupa, poput Stachybotrysa, luče mikotoksine koji imaju šire toksične efekte.

Šta možemo uraditi?

Ventilacija je najvažnija mera poboljšanja kvaliteta unutrašnjeg vazduha. Redovno provetravanje, idealno dva puta dnevno po 10 do 15 minuta, menja vazduh u prostoriji i smanjuje koncentracije svih akumuliranih zagađivača. Mehanički ventilacioni sistemi sa rekuperacijom toplote, koji se ugrađuju u moderne pasivne kuće, obezbeđuju kontinuiranu izmenu vazduha bez toplotnih gubitaka.

Odabir materijala niskih emisija pri gradnji i renoviranju, izbegavanje sintetičkih osvežavača vazduha koji dodaju hemikalije umesto da poboljšavaju vazduh, redovno čišćenje i smanjenje vlažnosti su praktični koraci koji smanjuju unutrašnje zagađenje.

Biljke u stanu imaju ograničen ali realan efekat na kvalitet unutrašnjeg vazduha – određene vrste apsorbuju formaldehid i benzen, a svaka biljna površina je mikrobiom koji doprinosi biološkoj raznolikosti unutrašnjeg prostora. Ali nijedan broj biljaka ne može zameniti adekvatnu ventilaciju.

Dom bi trebalo da bude utočište. Razumevanje toga šta udišemo dok smo u njemu prvi je korak ka tome da taj prostor zaista bude zdraviji.

Kako prepoznati problem pre nego što postane hroničan

Problem sa unutrašnjim zagađenjem je što ga često ne primećujemo na vreme. Ljudi se naviknu na mirise, na suv ili ustajao vazduh i na jutarnje simptome poput zapušenog nosa, blage glavobolje, peckanja očiju ili umora. Kada se te tegobe javljaju samo u određenoj prostoriji ili tokom grejne sezone, to je važan signal da uzrok možda nije “slab imunitet” nego kvalitet vazduha. Vlažnost, prisustvo buđi, nedovoljna ventilacija i emisije iz nameštaja ili hemikalija često deluju zajedno, pa se efekat ne vidi odmah kao jedan dramatičan problem, već kao niz sitnih smetnji koje postaju svakodnevica.

Zato je korisno posmatrati unutrašnji prostor kao mikroekosistem koji može da se meri i popravlja. Jednostavni merači ugljen-dioksida, temperature i relativne vlažnosti ne mere sve zagađivače, ali mogu otkriti da li je prostor hronično zagušljiv i vlažan. U prostorijama gde se kuva na gas, loži ili puši, dodatni rizik predstavljaju ugljen-monoksid i fine čestice, pa je ventilacija još važnija. Najbolji rezultat obično ne dolazi iz jednog skupog uređaja, već iz kombinacije dobrog provetravanja, uklanjanja izvora vlage i buđi, pažljivog izbora materijala i redovnog održavanja prostora.