Insektopenia u Srbiji: nestajanje koje ne vidimo

Zamislite da se jedno jutro probudite i shvatite da su svi insekti nestali. Nema zujanja pčela, nema leptira na cvetu, nema cvrčaka u travi. Čini se kao scenario naučnofantastičnog filma, no naučnici širom sveta sve glasnije upozoravaju da se nešto opasno slično — samo mnogo sporije i neprimetnije — zaista dešava. Insektopenia, termin koji opisuje dramatičan pad brojnosti i biomase insekata na globalnom nivou, nije više spekulacija. To je merljiva, dokumentovana i zabrinjavajuća realnost koja ni Srbiju ne mimoilazi.

Pitanje koje se odmah nameće jeste: zašto bi nestajanje insekata trebalo da nas brine? Većina ljudi ne voli insekte. Komarci bodu, ose žale, bubašvabe plaše. Ali insekti nisu ovde radi naše zabave — oni su okosnica gotovo svakog kopnenog ekosistema na planeti, a njihov nestanak bi pokrenuo kaskadu ekoloških lomova koje je teško u potpunosti sagledati.

Šta nauka govori: brojke koje lede krv

Prekretnica u naučnom razumevanju razmera krize desila se 2017. godine, kada su Hallmann i saradnici u časopisu PLOS ONE objavili rezultat koji je uzdrmao naučnu zajednicu: u zaštićenim prirodnim područjima Nemačke, biomasa leteće insektne faune opala je za više od 75% u periodu od svega 27 godina. Ovo nije bila studija o pesticide zagađenim njivama — radi se o zaštićenim zonama, bez direktnog antropogenog pritiska. I ipak, insekti su nestajali.

Godinu dana kasnije, istraživački tim sa Portorika publikovao je još dramatičniji nalaz. Lister i Garcia (2018, PNAS) pratili su populacije insekata u kišnoj šumi El Yunque tokom četiri decenije i ustanovili pad biomase od 10 do 60 puta, u zavisnosti od sezone i ekološke grupe. Posledice su bile vidljive kroz ceo lanac ishrane: smanjio se broj ptica, žaba i guštera koji se hrane insektima. Šuma je postajala tiša, a naučnici su to nazvali jednostavnim, jezovitim izrazom — „biologizirano utišavanje".

Sanchez-Bayo i Wyckhuys (2019, Biological Conservation) sproveli su meta-analizu 73 studije o dugotrajnim trendovima u populacijama insekata i zaključili da bi, pri sadašnjem tempu, više od 40% vrsta insekata moglo da izumre u narednih nekoliko decenija. Autori koriste izraz koji se retko viđa u naučnoj literaturi: „katastrofalni kolaps". Kada akademici pišu ovako, vreme je da obraćamo pažnju.

Srbija: zemlja bez podataka, ali ne bez problema

Srbija nema sistematski, dugoročni monitoring populacija insekata. To je samo po sebi problem — odsustvo podataka ne znači odsustvo problema, već samo da problem ne merimo. Ono što imamo jesu fragmentarni podaci istraživača sa Biološkog fakulteta u Beogradu i Prirodnjačkog muzeja Srbije, opservacije entomologa koji decenijama rade na terenu, i svakodnevno iskustvo farmera i seoskog stanovništva.

Stariji stanovnici Vojvodine pamte vremena kada su ljeti automobile trebalo čistiti od insekata posle svake duže vožnje. Danas se to retko dešava. Pamte oblake komaraca uz kanale — ne, to nije idilično, ali govori o obilju. Pamte livade toliko pune leptira da su izgledali kao živi tepihi. Te livade su danas njive soje ili suncokreta, tretirane herbicidima i insekticidima prema industrijskom protokolu.

Vojvođanska ravnica, nekada mozaik njiva, livada, bara i kanala bogatih biodiverzitetom, postala je jedan od najintenzivnije obrađivanih agrarnih prostora u Evropi. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, više od 85% teritorije AP Vojvodine čini obradivo poljoprivredno zemljište. Ovo nije slučajna koincidencija sa padom broja insekata — ovo je uzročno-posledična veza koja zahteva hitnu sistemsku reakciju.

Uzroci: nije jedan krivac, nego savez

Bilo bi jednostavno kada bismo mogli da ukažemo prstom na jednog krivca. Ali insektopenia je rezultat sinergijskog delovanja više stresora koji se međusobno pojačavaju, stvarajući efekat koji je veći od zbira njegovih delova.

Na prvom mestu stoje pesticidi — posebno neonikotinoidi, klasa insekticida koji deluju na nervni sistem insekata i koji se sistemski ugrađuju u biljno tkivo, uključujući cvetove i nektar. Woodcock i saradnici (2017, Science) pokazali su da neonikotinoidi izazivaju oštećenje kognitivnih funkcija pčela — smanjuju sposobnost navigacije, pamćenja i pronalaska puta do košnice — čak i pri koncentracijama koje se smatraju sublethalnim. Pčela se ne truje direktno: ona se izgubi.

Gubitak staništa je drugi ključni faktor. Livade, pašnjaci, bare, međe između njiva — sva ta staništa nestaju pod pritiskom intenzifikacije poljoprivrede i urbanizacije. Za insekte, koji su često vezani za specifične biljke domaćine ili mikrostanišne uslove, nestanak staništa znači nestanak mogućnosti za preživljavanje. Ne mogu da se presele u drugi grad i nađu novi stan.

Svetlosno zagađenje remeti navigaciju, ritam razmnožavanja i hranjenje kod noćnih insekata. Klimatske promene menjaju sezonske ritme — cvetanje biljaka i pojava insekata nisu više sinhronizovani na način koji je evoluirao milionima godina. I konačno, invazivne vrste unose nove predatore, parazite i kompetitore na koje domaći insekti nisu adaptirani.

Svaki od ovih stresora sam po sebi već bi bio ozbiljan. Zajedno, u savremenom agrarnom i urbanom pejzažu Srbije, deluju kao savez koji insekti teško mogu da izdrže.

Šta gubimo: ekosistemske usluge koje nismo cenjali

Procena vrednosti ekosistemskih usluga koje insekti pružaju je složen posao, ali neke cifre govore same za sebe. Costello i saradnici procenjuju da insektno oprašivanje globalno doprinosi produkciji hrane vrednoj između 235 i 577 milijardi dolara godišnje. Razgradnja organske materije, procesiranje đubriva, aeracija tla, kontrola populacija štetočina — sve su to usluge koje insekti obavljaju besplatno, svaki dan, i za koje bi nam bila potrebna ogromna tehnološka i finansijska ulaganja da bismo ih nadomestili.

Ali ekonomija je samo deo priče. Insekti su hrana za ptice, ribe, vodozemce i sisare. Nestajanje insekata znači nestajanje osnove prehrambenih mreža. Roda koja se gnezdi na dimnjaku u vojvođanskom selu ne može da nahrani mlade bez gusenica i skakavaca iz okolnih polja. Riba u kanalu ne može da preživi bez vodenih insekata koji čine osnovu njene ishrane. Šišmiš koji noću lovi nad gradom ne može da nađe dovoljno hrane u obedinačenom svetu.

Insekti su, jednostavno rečeno, lepak koji drži kopnene i slatkovodne ekosisteme na okupu. Kada lepak popusti, sve se raspada — samo ne odjednom, nego polako, u tišini, dok mi gledamo u telefone.

Šta možemo da uradimo: od politike do bašte

Dobra vest — i ima je — jeste da insektopenia nije neizbezan sudbinski proces. Postoje mere koje funkcionišu, i to znamo jer smo ih primenili u nekim predelima Evrope i videli rezultate. Zabrana ili strogo ograničenje upotrebe neonikotinoida — što je EU primenila 2018. godine za spoljnu primenu — već pokazuje pozitivne efekte u nekim studijama.

Revitalizacija livada i uspostavljanje „insektnih koridora" — pojaseva sa divljim cvećem i netretiranom vegetacijom između njiva — dokazano povećava brojnost oprašivača i predatorskih insekata koji kontrolišu štetnike. Ovo je i ekonomski isplativa mera za farmere jer smanjuje potrebu za pesticidima.

Na nivou domaćinstva, svaka bašta može postati stanište: sađenje autohtonog bilja, izbegavanje pesticida, ostavljanje dela travnjaka nekošenim, postavljanje hotela za insekte. Nije simbolično — kumulativni efekat miliona malih akcija je merljiv.

Srbija hitno treba sistematski monitoring populacija insekata, kao što ga imaju razvijene evropske zemlje. Bez podataka, ne možemo pratiti trendove, ne možemo evaluirati mere zaštite i ne možemo argumentovano zagovarati promenu politike. Nauka bez merenja je samo priča.