Šišmiši kao bioindikatori: noćni čuvari koje ne razumemo

Šišmiš ulazi u narodni rečnik kao simbol zla, bolesti i tmurne noći. Bram Stoker ga je nesretno vezao za Drakulu, a vijesti o korona virusu i njegovom mogućem poreklu od šišmiša dokrajčile su svaku simpatiju javnosti koju su ove životinje možda i bile steče. Rezultat je paradoks koji bi svaki ekolog prepoznao: jedna od ekološki najvažnijih i najzanimljivijih grupa sisara na planeti suočava se sa dubokim javnim neprijateljstvom i minimalnom institucionalnom zaštitom.

Šišmiši su jedini sisari koji su razvili aktivan let. Nastanjuju gotovo svaki biotop na planeti osim polarnih krajeva. Ima ih više od 1.400 vrsta — to je oko 20% svih vrsta sisara. I, ono što je za ekologa presudno, oni su neobično osetljivi na promene u kvalitetu staništa, dostupnosti hrane i zagađenosti okoline. Upravo ta osetljivost čini ih savršenim bioindikatorima.

Zašto su šišmiši bioindikatori: biologija u službi monitoringa

Bioindikator je vrsta ili zajednica vrsta čije prisustvo, odsustvo ili promena u brojnosti ukazuje na stanje ekosistema. Idealan bioindikator treba da bude osetljiv na relevantne stresore, da bude relativno lako monitorisan i da ima dovoljno dug životni vek da integruje uticaje iz okoline tokom vremena.

Šišmiši ispunjavaju sve ove kriterijume. Jones i saradnici (2009, Endangered Species Research) analizirali su prikladnost šišmiša kao bioindikatorskih vrsta i zaključili da su naročito pogodni za praćenje promena u upravljanju šumama i agrarnim predelima, jer brzo reaguju na promene u dostupnosti prehrambenih resursa i staništa za gnežđenje.

Šišmiši hrane se pretežno insektima, što ih direktno vezuje za zdravlje insektnih populacija — već smo videli koliko je ta veza kritična. Kada insekti nestaju, šišmiši su među prvima koji to osete, jer troše svoju energetsku rezervu brže nego što je dopunjuju. Reprodukcija pada, prezimljavajuće kolonije se smanjuju, a monitoring tih kolonija može nam reći o stanju insektne faune u krugu od više kilometara od mesta zimovanja.

Srbija i šišmiši: bogata fauna, skromna zaštita

Srbija broji oko 30 vrsta šišmiša, od kojih je 22 pod strogom zaštitom prema Zakonu o zaštiti prirode. Ovo je respektabilna fauna za centralnoevropske uslove — Srbija je bogatija šišmiša nego mnoge zapadnoevropske države sa razvijenim sustavima zaštite prirode.

Špilje Istočne Srbije — Zlotska pećina, Lazareva pećina, Ceremošnja, Ravništarka — dom su nekim od najznačajnijih hibernacionalnih kolonija u regionu. Rečna mreža, posebno uz Drinu, Tisu i pritoke Morave, pruža bogato lovište insektivornim vrstama. Stare šume sa dupljastim stablima, posebno u Fruška Gori i Kopaoničkom massif, dom su šumskim vrstama koje gnezde u dupljama.

Problem je u tome što sve ove vrednosti nisu adekvatno inventarisane, monitorirane ni zaštićene. Osnovna istraživanja rasprostranjenosti vrsta rade malobrojni entuzijasti i istraživači sa Biološkog fakulteta — bez sistematskog, finansiranog, dugoročnog programa. Bez podataka o baznim populacijama, nemoguće je pratiti trendove. A bez trendova, nemoguće je argumentovati promenu politike.

Pretnje: od pesticida do svetlosti

Šišmiši su pod uticajem gotovo svakog oblika antropogenog pritiska na okoliš. Pesticidi koji decimiraju insekte direktno smanjuju prehrambenu bazu. Ali postoji i direktno trovanje: u Srbiji i regionu još uvek se primenjuju pesticidi koji su toksični za šišmiše kroz hranu ili kontakt. Bormann i saradnici (2007, Environmental Science and Technology) dokumentuju nakupljanje organoklornih jedinjenja u masnom tkivu šišmiša u Evropi, što govori o bioakumulaciji kroz prehrambeni lanac.

Gubitak starih šuma problem je za šumske šišmiše. Dupljasta stabla — stara, trula, vizuelno „ružna" stabla koja šumari najčešće klasifikuju kao mrtvo drvo — upravo su ta stabla u kojima šišmiši gnezde i odgajaju mlade. Sanitarne seče koje uklanjaju mrtvo drvo i stara stabla efektivno uklanjaju stanište za šišmiše, čak i kada nominalno ne uklanjaju živu šumu.

Svetlosno zagađenje je specifičan, često previdan problem. Macgregor i saradnici (2015, Ecological Entomology) pokazali su da veštačka osvetljenost noću remeti aktivnost šišmiša na više načina: privlači insekte ka izvorima svetlosti i na taj način ih koncentriše van normalnih lovišta šišmiša; može da direktno uznemirava kolonije šišmiša koje komore osvetljenih objekata; i menja cirkadijalnu distribuciju insekata na kojima se šišmiši hrane.

U Srbiji, trend rasta rasvete uz puteve i u industrijskim zonama — bez adekvatnih mera za smanjenje svetlosnog zagađenja — neposredno utiče na šišmiše koji love uz vodene tokove i šumske rubove. Ovo je pritisak koji se može relativno lako smanjiti tehnički — usmerenom rasvetom, redukcijom svetlosnog toka i primenom spektralnih filtera — ali zahteva svest i volju.

Ekosistemske usluge: šta šišmiši rade za nas

Ekosistemske usluge koje šišmiši pružaju toliko su ekonomski vredne da ih je teško sumarno prikazati. Boyles i saradnici (2011, Science) procenili su da insektivorni šišmiši u SAD doprinose agrikulturi vrednosti između 3,7 i 53 milijarde dolara godišnje — samo kroz kontrolu štetnih insekata. Bez šišmiša, farmeri bi morali da povećaju upotrebu pesticida da bi nadoknadili ovu uslugu.

U Srbiji, šišmiši koji love noću u voćnjacima, na njivama kukuruza i uz kanale konzumiraju ogromne količine noćnih štetočina: kukuruznog moljca, jabučnog savijača, raznih vrsta lisnih vaši. Ovo je biološka kontrola, potpuno besplatna, bez nuspojava, 365 noći godišnje.

Tropski šišmiši — kojih u Srbiji nema, ali koji su ekološki vredni u globalnom kontekstu — vrše i oprašivanje i rasejavanje semena, naročito u tropskim i suptropskim šumama. Vise od 500 vrsta biljaka zavisi od šišmiša kao oprašivača. Neke od tih biljaka su ekonomski značajne: agava, iz koje se pravi tekila, ili durian i mango u tropima.

Gubitak šišmiša nije apstraktan ekološki gubitak. On ima merljive ekonomske posledice, merljive zdravstvene posledice (više insekata, više bolesti koje prenose insekti) i merljive agrikulturne posledice.

Šta možemo da uradimo: od špilje do balkona

Zaštita šišmiša počinje razumevanjem. Edukacija — posebno dece — ključna je za promenu percepcije ovih životinja iz simbola straha u simbol ekološke vrednosti. Programi koji organizuju noćne izlaske sa detektorima ultrazvuka, gde se može čuti eholokacija šišmiša i identifikacija vrsta po glasovnom spektrogramu, izuzetno su efektivni u ovom pogledu.

Na nivou upravljanja šumama, neophodno je uvesti i primeniti politiku ostavljanja određenog broja starih i dupljastih stabala po hektaru — standard koji postoji u skandinavskim šumarskim sistemima, ali koji u Srbiji još nije normativno regulisan.

Kućice za šišmiše — jednostavne drvene kutije sa specifičnim dimenzijama ulaznog otvora — mogu da nadomeste nedostatak dupljastih stabala u šumama i parkovima. Iskustva iz Nemačke i Britanije pokazuju da šišmiši rado prihvataju kućice, posebno one postavljene na južne strane zgrada na visini od 3 do 5 metara.

Na nivou politike, Srbija treba sistematski program monitoringa hibernirajućih kolonija u špiljama, zaštitu špilja od turistički nekontrolisanog ulaska i regulaciju primene pesticida u priobalnom pojasu i uz šumske rubove. Ove mere nisu skupocene — one zahtevaju pre svega svest i koordinaciju.