Zakon o vodama Republike Srbije: pravni status voda i sporno pitanje javne svojine

Vode prvog i drugog reda

Zakon deli površinske vode na vode prvog i drugog reda, razlikovanje koje na prvi pogled deluje tehnički, ali ima praktične posledice po nadležnost. Kriterijumi za razvrstavanje uključuju položaj vodotoka u odnosu na državnu granicu, veličinu i karakteristike sliva, kao i režim i značaj vodotoka sa aspekta korišćenja i zaštite. Vlada utvrđuje popis voda prvog reda, a međudržavne vode se po zakonu obavezno svrstavaju u tu kategoriju, dok se sve ostale površinske vode smatraju vodama drugog reda.

Ova podela utiče na to koji nivo vlasti i koje javno vodoprivredno preduzeće upravlja konkretnim vodotokom, ali tačan obim finansijske obaveze lokalne samouprave za pojedinačnu aktivnost, održavanje korita, zaštitu od poplava ili uređenje obale, zavisi od vrste objekta, konkretne aktivnosti i od toga da li je reč o teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine ili ostatka Srbije, a ne postoji jedinstveno pravilo da lokalna samouprava sama snosi sve troškove za bilo koju vodu drugog reda. Za tačan raspored nadležnosti za konkretan vodotok potrebno je proveriti popis Vlade i odgovarajući podzakonski akt.

Vodna tela i usklađenost sa Okvirnom direktivom o vodama

Zakon uvodi koncept vodnih tela površinskih i podzemnih voda, uključujući veštačka i značajno izmenjena vodna tela, terminologija preuzeta direktno iz Okvirne direktive o vodama EU. Vodna tela se razvrstavaju u tipove na osnovu obaveznih parametara poput nadmorske visine, geografske širine i dužine, geologije i veličine sliva. Ova formalna usklađenost sa evropskom terminologijom, međutim, ne znači automatski i punu operativnu usklađenost, kao što smo pisali u tekstu o hidromorfološkoj proceni reka, gde sama definicija tipologije vodnih tela predstavlja tek prvi, metodološki zahtevan korak.

Predlog reforme javne svojine na vodnom zemljištu, koji nije konačno usvojen u obliku u kom je predložen

Vlada Srbije je 2021. godine uputila Narodnoj skupštini Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vodama, koji je predvideo da javnim vodoprivrednim preduzećima i drugim pravnim licima upisanim kao nosiocima prava korišćenja na vodnim objektima i vodnom zemljištu u državnoj svojini, danom stupanja na snagu izmena, prestaje pravo korišćenja, uz konstituisanje prava javne svojine Republike Srbije. Izuzetak je predviđen za kanalsku mrežu na teritoriji Autonomne pokrajine Vojvodine koja nije deo plovnih puteva, budući da ta mreža po Zakonu o javnoj svojini pripada Pokrajini. Predlog je takođe predvideo da Ministarstvo odredi granice vodnog zemljišta do 31. decembra 2023. godine.

Važno je jasno razdvojiti ono što je izvesno od onoga što nije: reč je o tekstu koji je Vlada predložila Narodnoj skupštini, a ne o odredbi za koju u ovom trenutku možemo sa sigurnošću tvrditi da je usvojena u tačno ovom obliku i da je na snazi. Za bilo koju odluku koja zavisi od statusa prava korišćenja na konkretnom vodnom zemljištu, neophodno je proveriti važeći, prečišćen tekst Zakona o vodama u Službenom glasniku, a ne osloniti se na tekst predloga iz 2021. godine. Ova nedoumica sama po sebi ilustruje širi problem: reforme koje menjaju imovinskopravni status vodne infrastrukture prolaze kroz duže i složenije zakonodavne procese nego što to novinski naslovi iz trenutka podnošenja predloga sugerišu.

Naknade i korišćenje voda

Finansijski sistem upravljanja vodama oslanja se na Zakon o vodama, ali vrste naknada, obveznici, osnovice i način obračuna danas su detaljnije uređeni Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara, koji ima posebno poglavlje posvećeno naknadi za korišćenje voda. Taj zakon, čije se odredbe menjaju i tokom 2026. godine, propisuje da je obveznik naknade za korišćenje voda svako lice koje zahvaćenu vodu koristi za piće, navodnjavanje, pogonske, tehnološke i komunalne namene, uključujući i proizvodnju električne energije. Ove naknade predstavljaju deo troškova poslovanja za poljoprivrednu proizvodnju u Vojvodini koja se oslanja na navodnjavanje iz kanalske mreže Hidrosistema Dunav-Tisa-Dunav, kao što smo pisali u tekstu o riziku od sodifikacije zemljišta usled navodnjavanja natrijumom bogatom vodom.

Zaključak

Zakon o vodama predstavlja centralni pravni instrument upravljanja vodama u Srbiji, formalno usklađen sa terminologijom Okvirne direktive o vodama, ali sa nizom sopstvenih rešenja koja odražavaju specifičnosti domaćeg pravnog sistema. Pitanje javne svojine na vodnom zemljištu ostaje primer koliko je važno razlikovati predlog zakona od njegove konačne, usvojene verzije, razliku koja za svakog ko upravlja vodnim resursom ima sasvim konkretne, imovinskopravne posledice. Ko god u Vojvodini planira investiciju na vodnom zemljištu oslanjajući se na tekst iz novinskog članka o predlogu izmena umesto na katastar i važeći, prečišćen zakon, rizikuje da odluku donese na osnovu zastarelog ili nepotpunog podatka o pravnom statusu zemljišta.