Svetlosno zagađenje: kako veštačka svetlost noću remeti prirodni ritam

Takva veštačka svetlost noću, često označena skraćenicom ALAN od engleskog artificial light at night, menja prirodni ciklus svetlosti i tame. Posledice se ne odnose samo na astronomiju i vidljivost zvezda, već i na cirkadijalni sistem ljudi i ponašanje brojnih životinjskih i biljnih vrsta.

Koliko brzo se menja noćno nebo?

Satelitska merenja i posmatranja sa tla ne mere potpuno istu stvar, pa njihovi rezultati mogu izgledati veoma različito. Kyba i saradnici su 2017. godine, koristeći satelitske podatke za period 2012–2016, procenili da je globalno veštački osvetljena površina rasla oko 2,2% godišnje, dok je ukupna detektovana radijansa rasla oko 1,8% godišnje (Kyba et al., 2017).

Drugačiju sliku dala je građanska nauka. Analiza 51.351 posmatranja vidljivosti zvezda od 2011. do 2022. pokazala je da se promena može objasniti povećanjem sjaja neba od približno 7 do 10% godišnje u delu spektra koji vidi ljudsko oko (Kyba et al., 2023). To ne znači da je jedan od dva rezultata nužno pogrešan. Satelit meri svetlost koja stiže do senzora iz određenog pravca i spektralnog opsega, dok posmatrač sa tla vidi rasutu svetlost — skyglow — i reaguje na drugačiji deo spektra.

Najnovija globalna analiza dnevnih NASA Black Marble snimaka dodatno je pokazala koliko je noćno osvetljenje dinamično. Li i saradnici su 2026. godine utvrdili da je od 2014. do 2022. ukupna globalna radijansa ALAN-a neto porasla za oko 16%. Iza tog proseka kriju se istovremeni, veliki procesi posvetljivanja i zatamnjenja: posvetljivanje je kumulativno doprinelo povećanju ekvivalentnom 34% globalne početne radijanse iz 2014. godine, dok je zatamnjenje neutralisalo oko 18% iste početne vrednosti. Zbog toga globalni prosek prikriva izrazito različite lokalne i regionalne trendove (Li et al., 2026).

Zašto svetlost noću utiče na čoveka

Ljudski organizam koristi svetlost kao jedan od glavnih signala za podešavanje cirkadijalnog sata. Taj sistem pomaže da se tokom približno 24 časa usklade san i budnost, telesna temperatura, lučenje hormona, metabolizam i brojne druge funkcije.

Svetlost u večernjim i noćnim satima može da pomeri ili oslabi ove signale. Posebno su efikasne kratke, plave talasne dužine, na koje je cirkadijalni sistem veoma osetljiv. Zbog toga nije važna samo jačina svetlosti, već i njen spektar, vreme izlaganja, trajanje i individualna osetljivost (Lei et al., 2024).

Melatonin se često pominje kao najpoznatiji marker ovog procesa. Noćna svetlost može da smanji ili odloži njegovo lučenje, ali uticaj ALAN-a nije ograničen samo na jedan hormon. Cirkadijalni sistem je mreža centralnih i perifernih bioloških satova, pa dugotrajno pomeranje ritma može imati šire fiziološke posledice.

Zdravstveni rizik: povezanost nije isto što i uzročnost

Epidemiološke studije povezuju veću noćnu osvetljenost sa različitim zdravstvenim ishodima. Prospektivna kohortna studija starijih odraslih osoba pronašla je povezanost spoljašnje svetlosti noću sa rizikom od koronarne bolesti srca (Sun et al., 2021). Drugi radovi razmatraju veze sa metaboličkim poremećajima, dijabetesom tipa 2, poremećajima raspoloženja i nekim malignim bolestima.

Kod ovakvih rezultata posebno je važno ne preskočiti granicu između statističke povezanosti i dokazane uzročnosti. Ljudi koji žive u jače osvetljenim delovima grada istovremeno se razlikuju po buci, zagađenju vazduha, smenskom radu, socijalnim faktorima i navikama spavanja. Zato kvalitetne studije pokušavaju da ove faktore kontrolišu, ali nijedna pojedinačna opservaciona studija ne može sama da reši problem.

Sistematski pregled i meta-analiza objavljeni 2024. godine pronašli su povezanost veće spoljašnje ALAN izloženosti sa rizikom od raka dojke, uz značajna ograničenja u načinu procene izloženosti (Palomar-Cros et al., 2024). Meta-analiza Chen i saradnika, takođe objavljena 2024. godine, pronašla je statističku povezanost i između spoljašnje i unutrašnje veštačke svetlosti noću i rizika od depresije. Autori su, međutim, naglasili mali broj uključenih studija i potrebu za dodatnim prospektivnim istraživanjima (Chen et al., 2024).

Divlje vrste žive po svetlosnom kalendaru

Za mnoge životinje svetlost i tama nisu samo vizuelni uslovi već vremenski signal. Promena tog signala može da utiče na ishranu, migraciju, parenje, komunikaciju i odmor.

Kod urbanog kosa, Ritz-Radlinská i saradnici su pokazali da svetlosno i bučno zagađenje mogu zajedno menjati vreme jutarnjeg pevanja, naročito u delu sezone gnežđenja (Ritz-Radlinská et al., 2025). Kod istočne lisičje veverice jedna studija slučaja na univerzitetskom kampusu zabeležila je produženo noćno hranjenje tokom perioda praznične rasvete i sedmostruko povećanje mesečne smrtnosti; autori su taj obrazac opisali kao moguću ekološku zamku (Henke et al., 2022).

Laboratorijski eksperiment sa medonosnim pčelama pokazao je da konstantna svetlost može da smanji san i poremeti njegov ritam. Važno je naglasiti da je reč o kontrolisanom eksperimentu sa konstantnim osvetljenjem, pa rezultat ne treba jednostavno preslikati na svaki nivo ulične rasvete (Kim et al., 2024).

Efekti dosežu i ispod površine zemljišta. Cesarz i saradnici su u kontrolisanom eksperimentu zabeležili promene u zajednicama zemljišnih nematoda i pojedinim funkcijama zemljišta pod uticajem ALAN-a, delom posredno preko promena biljaka i vlažnosti zemljišta (Cesarz et al., 2023).

Ni zaštićena područja nisu potpuno tamna

Svetlosno zagađenje ne poštuje administrativne granice. Svetlost iz naselja, puteva, turističkih objekata i industrijskih zona može se rasipati kilometrima od izvora i stvarati skyglow iznad područja koja sama nemaju mnogo rasvete. Zbog toga zaštita prirodne tame postaje sve važniji deo upravljanja zaštićenim područjima.

Rešenje nije povratak u mrak

Smanjenje svetlosnog zagađenja ne znači gašenje sve rasvete. U praksi su najkorisnije mere vrlo jednostavne: svetlo usmeriti samo tamo gde je potrebno, koristiti najmanji intenzitet koji obezbeđuje funkciju i bezbednost, izbegavati nepotrebno plavo-bogato svetlo, gasiti ili prigušivati rasvetu kada nema korisnika i sprečiti emitovanje svetlosti iznad horizonta.

To je jedna od retkih vrsta zagađenja kod koje se rezultat može videti gotovo odmah. Kada se nepotrebna svetlost ugasi ili pravilno usmeri, emisija prestaje istog trenutka.

Zaključak

Svetlosno zagađenje je dobar primer problema koji je dugo bio pred očima, ali nije doživljavan kao zagađenje. Danas postoje čvrsti dokazi da veštačka svetlost menja noćno okruženje na globalnom nivou i da utiče na cirkadijalne i ekološke procese.

Kod ljudskog zdravlja nauka još razjašnjava koliki deo uočenih epidemioloških veza predstavlja direktan efekat svetlosti, a koliki deo prateći faktori urbanog života. Kod mnogih životinjskih vrsta eksperimentalni i terenski efekti već su jasno dokumentovani. Zajednički imenitelj je jednostavan: mrak nije odsustvo resursa — i on je deo prirodnog okruženja koji ima biološku funkciju.