Suša, usevi i voda: klimatski pritisak na poljoprivredu

Zato je korisno spojiti dve skale. Prva je klimatska: koliko se menjaju temperatura, padavine, sušni periodi i ekonomski gubici. Druga je fiziološka: šta se u biljci kukuruza događa kada vodeni deficit nastupi tokom vegetativnog rasta, cvetanja ili nalivanja zrna. Tek kada se te dve slike spoje postaje jasno zašto ista količina nedostajuće vode ne pravi istu štetu u svakom trenutku sezone.

Nije svaka suša ista

Reč 'suša' u svakodnevnom govoru često pokriva nekoliko različitih pojava. Meteorološka suša polazi od manjka padavina u odnosu na očekivane vrednosti, poljoprivredna suša od nedostatka vode u zoni korena u trenutku kada je usevu potrebna, a hidrološka suša od smanjenja protoka, zaliha u akumulacijama ili podzemnih voda. Te pojave jesu povezane, ali se ne moraju pojaviti istovremeno niti istim intenzitetom. FAO zato poljoprivrednu sušu razmatra kroz odnos raspoložive vode i potreba biljke, a ne samo kroz zbir padavina (FAO, n.d.-a).

Za poljoprivrednika je ta razlika presudna. Mesec može imati skoro prosečnu količinu padavina, ali ako najveći deo vode padne u jednom kratkom pljusku, deo će oteći ili proći ispod aktivne zone korena. Obrnuto, nešto manja ukupna suma može biti dovoljna ako su kiše dobro raspoređene kroz kritične faze razvoja. Zbog toga godišnja ili mesečna količina padavina sama ne objašnjava prinos.

U Vojvodini se pri planiranju zato moraju zajedno posmatrati meteorološki podaci, vlažnost zemljišta i faza useva. RHMZ-ov istorijski pregled pokazuje ponavljanje značajnih suša, ali odluka na parceli zahteva mnogo finiju informaciju: koliko vode trenutno postoji u korenovoj zoni, koliko brzo je atmosfera izvlači iz biljke i kada usev ulazi u fazu u kojoj je gubitak prinosa najteže nadoknaditi (RHMZ, n.d.).

Od izuzetka do pravila: kako se učestalost suša menja

Istorijski niz RHMZ-a pokazuje da značajne suše u Srbiji nisu retkost poslednjih decenija. Sam spisak događaja ne dokazuje koliko je svaki pojedinačni slučaj uzrokovan antropogenim klimatskim promenama, ali širi evropski podaci pokazuju da zagrevanje povećava verovatnoću i intenzitet toplotnih ekstrema i menja rizik od suše. Za poljoprivredu je praktičnije posmatrati trend kao rastuću potrebu za prilagođavanjem nego pokušavati da svaku lošu sezonu proglasimo potpuno novom klimatskom 'normalom' (RHMZ, n.d.; EEA, 2026).

Ekonomske brojke takođe zahtevaju preciznost. Evropska agencija za životnu sredinu procenjuje da su svi vremenski i klimatski ekstremi zajedno, uključujući poplave, oluje, toplotne talase, suše, požare, hladne talase i mraz, u EU između 1980. i 2024. izazvali oko 822 milijarde evra ekonomskih gubitaka u cenama iz 2024. godine. Od toga se samo jedan deo odnosi na suše; zato nije korektno celu evropsku sumu ili pojedinačne medijske procene pripisivati poljoprivrednoj suši (EEA, 2026).

Zašto je kukuruz najosetljiviji

Kukuruz je naročito ranjiv kada visoke temperature i nedostatak vode zahvate reproduktivnu fazu. Za razliku od ozimih strnih žita, čiji se veliki deo razvoja završava ranije, kukuruz u Vojvodini prolazi kroz cvetanje i formiranje zrna tokom toplog dela leta. To ne znači da je svaka sušna godina katastrofalna niti da je kukuruz jedina osetljiva kultura; presudni su intenzitet stresa, tip zemljišta, hibrid i, posebno, trenutak kada deficit nastupi.

Viša temperatura dodatno pojačava problem jer povećava evaporativnu potražnju atmosfere: biljka može brže gubiti vodu čak i kada ukupna količina padavina ne izgleda dramatično manja. Zbog toga se klimatsko prilagođavanje ne može svesti na jednu projekciju temperature ili jedan datum kada će svet preći određeni prag zagrevanja. Za proizvođača su važniji lokalni rizik, dostupna voda, izbor hibrida i raspored najosetljivijih faza useva.

Šta se dešava unutar biljke tokom suše

Na nivou biljke, vodeni deficit pokreće čitav niz fizioloških promena. Zou i saradnici su 2024. na mladim biljkama kukuruza izazvali osmotski stres polietilen-glikolom (PEG) i pratili koren. Sa porastom intenziteta tretmana rasli su sadržaj rastvorljivih šećera, aktivnosti superoksid-dismutaze i katalaze i koncentracija malondialdehida, dok je sadržaj proteina opadao; transkriptomski odgovor uključivao je hiljade gena i signalne puteve povezane sa hormonima i MAPK signalizacijom (Zou et al., 2024). Važno je naglasiti da PEG eksperiment simulira vodeni deficit u kontrolisanim uslovima i nije isto što i poljska suša.

Na nivou cele biljke slika je poznatija: suša smanjuje vodni potencijal lista, zatvara stome, ograničava ulazak CO2 i time fotosintezu, a pri jačem ili dužem stresu ubrzava oksidativna oštećenja i remeti rast. Pregled Deribea objavljen u časopisu Communications in Soil Science and Plant Analysis sumira brojne radove koji pokazuju da posledice zavise od genotipa, faze razvoja i intenziteta deficita (Deribe, 2025). Zatvaranje stoma je zato dobar primer kompromisa: biljka čuva vodu, ali istovremeno ograničava fotosintetski unos ugljenika.

Kada se vrućina i suša poklope

Vodeni deficit i visoka temperatura nisu isto, ali se na njivi često pojavljuju zajedno. Vruć vazduh povećava evaporativnu potražnju, pa biljka mora brže da doprema vodu iz korena kako bi održala transpiraciju i temperaturu lista. Ako zemljište tu vodu ne može da obezbedi, stome se zatvaraju, ulazak CO2 se smanjuje i fotosinteza opada. Biljka tako štedi vodu po cenu manjeg stvaranja biomase.

Kombinovani stres može biti teži od svakog faktora zasebno. Pregled fizioloških i molekularnih odgovora biljaka na sušu opisuje preplitanje ABA signalizacije, promena jonske ravnoteže, osmotskog prilagođavanja i stvaranja reaktivnih kiseoničnih vrsta. Kada se tome doda toplotni stres, povećavaju se zahtevi za zaštitom proteina i membrana, dok reproduktivna tkiva mogu biti posebno osetljiva (Ali et al., 2025).

Zbog toga oznaka 'sušna godina' često skriva dve komponente: koliko je vode nedostajalo i koliko su temperature povećale potrebu biljke za tom vodom. Za tumačenje prinosa kukuruza korisnije je posmatrati kombinaciju temperature, vlažnosti zemljišta i vremena pojave stresa nego jednu klimatsku veličinu izolovano.

Kritičan trenutak: cvetanje i oplodnja

Jedna od najosetljivijih tačaka je period oko cvetanja. Zaree, Rabbani i Qasemi su u ogledu objavljenom 2026. prekidali navodnjavanje u različitim fazama i najveći gubitak prinosa zrna, 56,5%, zabeležili kada je voda uskraćena tokom svilanja; broj zrna po klipu tada je opao za 42% (Zaree et al., 2026). To su rezultati konkretnog eksperimenta i ne treba ih predstavljati kao univerzalni procenat gubitka za svaku njivu, ali jasno pokazuju veliku osetljivost reproduktivne faze.

Raniji eksperimenti daju sličnu osnovnu poruku, ali nijanse su važne. Zhang i saradnici su 2019. pokazali da deficit vode u različitim fazama menja različite komponente prinosa: stres u kasnoj vegetativnoj fazi snažno je smanjivao broj zrna, dok je deficit u fazi sazrevanja izraženije smanjivao masu zrna (Zhang et al., 2019). Dakle, nije samo pitanje 'koliko dana nije bilo kiše', već koji proces biljka u tom trenutku pokušava da završi.

Iz toga proizlazi logika deficitnog navodnjavanja: ako vode nema dovoljno za punu potrebu useva tokom cele sezone, raspored vode može biti važniji od ravnomernog smanjivanja u svakoj fazi. Zhang i saradnici su 2025. u ogledu sa kap po kap navodnjavanjem kod kukuruza za proizvodnju hibridnog semena pokazali da blag deficit od nicanja do metličenja nije značajno smanjio prinos, dok su tretmani koji su deficit produžili u reproduktivnu fazu imali nepovoljniji ishod (Zhang et al., 2025). Takav rezultat podržava fazno usmereno upravljanje vodom, ali raspored mora biti prilagođen lokalnom hibridu, zemljištu i vremenu.

Podzemne vode: važan, ali ograničen rezervni izvor

Kada površinske vode i padavine zakažu, podzemna voda postaje privlačan rezervni izvor za navodnjavanje. Ipak, ona nije automatski obnovljiva istom brzinom kojom se zahvata. Dugotrajan višak crpljenja nad prihranom akvifera može sniziti nivo podzemnih voda, povećati troškove pumpanja i promeniti kvalitet vode. Za Vojvodinu je zato važno da se plan navodnjavanja ne zasniva samo na broju bunara, već na hidrogeološkom bilansu i hemijskom kvalitetu vode, posebno tamo gde postoji rizik od salinizacije ili sodifikacije zemljišta.

U javnim raspravama se ponekad govori o 'trajnom gubitku' podzemnih voda, ali takvu formulaciju ne treba koristiti bez konkretnog dugoročnog monitoringa za određeni akvifer. Preciznije je reći da su obnavljanje i eksploatacija lokalno vrlo različiti i da su zbog klimatskih oscilacija i rastuće potražnje potrebni monitoring nivoa, zahvaćenih količina i kvaliteta. Upravljanje vodom je zato hidrologija i računovodstvo resursa, a ne samo tehničko pitanje bušenja bunara.

Voda u korenovoj zoni važnija je od kalendara

Navodnjavanje je najefikasnije kada se odluka zasniva na stvarnom stanju sistema zemljište-biljka, a ne samo na kalendaru. Voda koja je pala pre deset dana ne mora više biti dostupna usevu ako je površinski sloj isušen, a dubina aktivnog korena i tekstura određuju koliku zalihu biljka zaista može da koristi. U praksi se zato sve više kombinuju merenje vlažnosti zemljišta, meteorološki podaci i procena evapotranspiracije.

Deficitno navodnjavanje nije isto što i proizvoljno davanje manje vode. Njegova logika je da se kontrolisan, podnošljiv deficit dopusti u manje osetljivoj fazi, a da se raspoloživa voda sačuva za period kada je marginalna korist svakog kubnog metra najveća. Dvogodišnji ogled Zhang i saradnika u aridnom delu Kine pokazao je da blag deficit u ranijoj vegetativnoj fazi nije smanjio konačni prinos, dok je deficit produžen u kasnije vegetativne i reproduktivne faze imao znatno nepovoljnije posledice (Zhang et al., 2025).

Takav rezultat nije recept koji se može kopirati u Vojvodini bez prilagođavanja. Ogled je izveden u drugoj klimi, na drugom sistemu proizvodnje i uz kap po kap navodnjavanje hibridnog semenskog kukuruza. Njegova vrednost je u principu: kada je voda ograničena, poznavanje osetljivosti razvojnih faza može povećati vodnu produktivnost. Lokalna norma i termin navodnjavanja ipak moraju biti vezani za zemljište, hibrid, meteorološke uslove i raspoloživu infrastrukturu.

Navodnjavanje: rešenje koje samo po sebi nije dovoljno

Republički zavod za statistiku je za 2025. godinu evidentirao da su poslovni subjekti i zemljoradničke zadruge navodnjavali 47.543 ha poljoprivrednih površina. Za tu grupu korisnika zahvaćeno je 78,717 miliona m³ vode; 93,7% je dolazilo iz vodotokova, a orošavanje je činilo 89,2% evidentirane navodnjavane površine (RZS, 2026).

RZS u istoj tabeli prikazuje udeo od 1,5% u odnosu na ukupnu korišćenu poljoprivrednu površinu, ali je metodološki važno pročitati i obuhvat saopštenja: navodnjavane površine odnose se na poslovne subjekte i zemljoradničke zadruge obuhvaćene ovim statističkim istraživanjem. Zato broj od 47.543 ha i udeo od 1,5% treba navoditi upravo uz taj metodološki okvir, a ne predstavljati ih kao potpun popis svakog individualnog navodnjavanja na porodičnim gazdinstvima (RZS, 2026).

Vodna produktivnost: nije cilj samo veći prinos po hektaru

U uslovima ograničenog vodnog resursa prinos po hektaru nije jedini pokazatelj uspeha. Važna postaje i vodna produktivnost - koliko tržišno korisnog prinosa dobijamo po jedinici potrošene ili dovedene vode. Dva režima navodnjavanja mogu dati sličan prinos, a veoma različitu potrošnju vode; u takvoj situaciji agronomski je vredniji onaj koji isti rezultat postiže sa manjim zahvatanjem resursa.

Dvogodišnji ogled Zhang i saradnika upravo je pokazao ovu razliku. Blag deficit u ranijim fazama nije statistički smanjio prinos u odnosu na punu varijantu, ali je povećao produktivnost vode za navodnjavanje. Nasuprot tome, jači ili kasnije produžen deficit smanjio je fotosintetske pokazatelje i prinos (Zhang et al., 2025). Poruka nije da usev treba namerno držati žednim, već da odnos vode i prinosa nije linearan u svim fazama razvoja.

Za područje sa ograničenim kanalima, bunarima ili energetskim kapacitetom pumpi ovakav način razmišljanja postaje važan. Cilj sistema nije da svaka parcela dobije maksimalnu moguću količinu vode, već da raspoloživa voda bude raspoređena onda kada najviše štiti prinos i da se izbegnu gubici isparavanjem, oticanjem ili prekomernim zalivanjem ispod aktivne zone korena. To zahteva lokalne podatke i disciplinovano upravljanje, a ne samo veću infrastrukturu.

Zašto navodnjavanje samo po sebi nije potpuno rešenje

Ni tamo gde voda postoji navodnjavanje nije potpuno odvojeno od kvaliteta zemljišta. Organska materija utiče na agregaciju, infiltraciju i skladištenje vode, pa se ista količina dovedene vode ne koristi jednako efikasno na zemljištu dobre i narušene strukture. Dugoročni ogledi na černozemu pokazuju da upravljanje ostacima i đubrenjem menja SOC i druge pokazatelje plodnosti, što navodnjavanje čini delom šireg sistema upravljanja zemljištem, a ne izolovanom intervencijom (Jaćimović et al., 2023).

Praktično, to znači da investicija u pumpu, kanal ili sistem kap po kap ima veći smisao kada je praćena analizom zemljišta, pravilnim plodoredom, očuvanjem organske materije i kontrolom kvaliteta vode. Suprotno tome, prekomerno ili loše tempirano navodnjavanje može povećati ispiranje hraniva, zabarivanje ili sekundarno zaslanjivanje. 'Više vode' zato nije isto što i 'bolje upravljanje vodom'.

Ekonomski gubitak nije isto što i meteorološki intenzitet

Kada se govori o milijardama evra štete, važno je razlikovati opasnost od izloženosti. Ista meteorološka suša može proizvesti veoma različit ekonomski gubitak u zavisnosti od površine pod osetljivim usevom, cene robe, razvijenosti navodnjavanja, osiguranja i drugih mera prilagođavanja. EEA zbog toga naglašava da podaci o ekonomskim gubicima od ekstrema zavise i od vrednosti imovine i od stepena pripremljenosti, a ne samo od fizičke jačine događaja (EEA, 2026).

Za poljoprivredu to znači da klimatski rizik ima i biološku i ekonomsku komponentu. Agronom može smanjiti verovatnoću gubitka prinosa, dok ugovor o osiguranju može smanjiti finansijsku posledicu kada gubitak ipak nastane. Nijedan instrument ne zamenjuje drugi, pa je otpornost gazdinstva najveća kada se preventivne mere i finansijsko upravljanje rizikom planiraju zajedno.

Osiguranje kao mreža sigurnosti, ne rešenje

Poljoprivredno osiguranje ima drugačiju ulogu: ono ne sprečava fiziološki stres biljke, već deo finansijskog rizika prenosi sa proizvođača na osiguravača. To može biti presudno posle jedne katastrofalne sezone, naročito za gazdinstva sa malim rezervama kapitala. Međutim, osiguranje ne može povećati sadržaj vode u zemljištu, popraviti strukturu zemljišta niti promeniti datum cvetanja.

Zbog toga su osiguranje i prilagođavanje komplementarni. Što se rizik bolje smanjuje izborom hibrida, upravljanjem vodom, diverzifikacijom i drugim merama, to je manja verovatnoća velikog gubitka koji osiguranje mora da pokrije. Na nivou Evrope, rastući gubici od vremenskih i klimatskih ekstrema pokazuju zašto finansijski instrumenti moraju ići zajedno sa fizičkom adaptacijom, a ne umesto nje (EEA, 2026).

Rizik od grada kao dodatna dimenzija

Suša nije jedini meteorološki rizik. Oluje, uključujući grad, čine značajan deo evropskih ekonomskih gubitaka od vremenskih ekstrema; EEA za period 1980-2024 meteorološkim hazardima pripisuje oko 27% ukupnih evidentiranih gubitaka u EU (EEA, 2026). Za voćnjake, vinograde i povrtarsku proizvodnju jedan lokalni grad može napraviti veliki gubitak i u godini u kojoj vode ima dovoljno. Zato otpornost gazdinstva znači planiranje više rizika istovremeno, a ne samo suše.

Praćenje, prognoza i rano reagovanje

Prilagođavanje suši počinje pre nego što biljka uvene. Meteorološka prognoza, praćenje padavina, temperature i vlažnosti zemljišta omogućavaju da se odluke o setvi, prihrani i navodnjavanju pomere iz režima reagovanja u režim upravljanja rizikom. RHMZ-ovi podaci o ekstremima imaju vrednost na regionalnom nivou, dok proizvođaču dodatnu korist mogu dati lokalne stanice i senzori koji prate uslove na konkretnoj parceli.

Rano upozorenje nije samo informacija da će narednih nekoliko dana biti toplo. Za poljoprivredu je važna kombinacija trajanja toplotnog talasa, očekivanih padavina, trenutne rezerve vode u zemljištu i razvojne faze useva. Isti niz od pet vrelih dana može biti podnošljiv kukuruzu u jednoj fazi i veoma štetan u periodu metličenja i svilanja.

FAO kod upravljanja sušom naglašava proaktivan pristup zasnovan na riziku, umesto čekanja da se šteta već dogodi (FAO, n.d.-a). Na gazdinstvu to znači unapred definisane prioritete: koje parcele imaju pristup vodi, koji usevi ulaze u kritičnu fazu, gde je zemljište pliće ili slabije čuva vlagu i kada se ograničena voda mora sačuvati za kasniji termin.

Klimatski pametna poljoprivreda kao odgovor

FAO klimatski pametnu poljoprivredu definiše kao pristup koji istovremeno pokušava da održi ili poveća produktivnost, poveća otpornost i prilagođavanje klimatskim promenama i, gde je moguće, smanji emisije gasova sa efektom staklene bašte (FAO, n.d.-b). To nije jedna tehnologija niti sertifikat. Ista mera može biti korisna na jednoj parceli, a neodgovarajuća na drugoj, pa se izbor zasniva na lokalnom riziku, zemljištu, vodi i ekonomici gazdinstva.

U ratarskoj praksi takav pristup može uključiti raznovrsniji plodored, očuvanje organske materije, pokrovne useve, prilagođavanje roka setve, izbor tolerantnijih hibrida, preciznije određivanje termina navodnjavanja i smanjenje nepotrebnih gubitaka vode. Najvažnije je da mere ne budu nabrojane kao univerzalni recept. Na primer, smanjena obrada može pomoći očuvanju površinske vlage u jednom sistemu, ali njen agronomski efekat zavisi od tipa zemljišta, ostataka, korova i mehanizacije.

Šta ovo znači za Vojvodinu u narednim decenijama

Za Vojvodinu se zato ne može izvući jedan procenat koji bi opisao budući rizik svih parcela. Region istovremeno ima vrlo plodna zemljišta, razvijenu ratarsku proizvodnju, kanalsku infrastrukturu i područja sa ograničenom dostupnošću vode ili lošijim kvalitetom podzemne vode. Klimatski pritisak povećava vrednost dobrog upravljanja tim resursima: greška u izboru roka, hibrida ili navodnjavanja u stresnoj godini postaje skuplja nego u blagoj sezoni.

Dobra vest je da se mere međusobno pojačavaju. Zemljište sa stabilnijom strukturom bolje prima i čuva vodu; preciznije navodnjavanje smanjuje nepotrebno crpljenje; raznovrsniji plodored smanjuje zavisnost od jednog useva; a hibrid sa boljom tolerancijom može ublažiti posledice kratkotrajnog deficita. Nijedna mera ne ukida sušu, ali kombinacija može smanjiti verovatnoću da vremenski stres postane potpuni proizvodni gubitak.

Genetika kao deo odgovora

Oplemenjivanje je treći važan pravac. Dai i saradnici su 2024. analizirali transkriptome dva hibrida kukuruza i njihovih roditeljskih linija u uslovima dobre snabdevenosti vodom, deficita i ponovnog zalivanja. Identifikovali su hiljade gena uključenih u odgovor na stres i oporavak; među obogaćenim procesima bili su metabolizam L-fenilalanina, ugljenih hidrata i odgovor na toplotu (Dai et al., 2024). Takvi radovi ne daju 'gen za sušu', već pokazuju mreže potencijalnih meta koje oplemenjivači mogu kombinovati sa klasičnom selekcijom i terenskim testiranjem.

Širi pregled biljnih odgovora na sušu naglašava centralnu ulogu apscizinske kiseline (ABA), signalizacije kalcijumom, reaktivnih kiseoničnih vrsta i osmotskog prilagođavanja. ABA pomaže zatvaranje stoma i pokreće niz zaštitnih odgovora, ali povećana tolerancija nije isto što i maksimalan prinos u svim uslovima; osobina koja pomaže pri jakom stresu ponekad ima cenu u povoljnoj sezoni (Ali et al., 2025).

Zato deklaracija 'tolerantan na sušu' nije dovoljna sama po sebi. Za proizvođača je vredniji hibrid čije su performanse proverene u lokalnim ogledima, na sličnom zemljištu i u više sezona. Izbor treba povezati sa dužinom vegetacije, očekivanim rokom cvetanja, mogućnošću navodnjavanja i istorijom parcele. Genetika smanjuje deo rizika, ali ne može nadomestiti potpuno odsustvo vode u kritičnom periodu.

Upravo zato se adaptacija ne može svesti na jednu prosečnu preporuku za ceo region. Parcela sa dubljim černozemom, boljom strukturom i pristupom kanalu ima drugačiji profil rizika od lakšeg ili plićeg zemljišta bez sigurnog izvora vode. Najkorisnija strategija je ona koja kombinuje regionalne klimatske informacije sa lokalnim podacima o zemljištu, usevu i raspoloživoj vodi, a zatim se proverava kroz rezultate prinosa iz više sezona.

Ograničenja prenosa rezultata sa ogleda na njivu

Laboratorijski i poljski eksperimenti namerno pojednostavljuju stvarnost kako bi izdvojili jedan mehanizam. PEG eksperiment Zou i saradnika dobro pokazuje odgovor korena na osmotski stres, ali PEG nije isto što i prirodno isušivanje zemljišta. Ogled sa prekidom navodnjavanja jasno pokazuje ranjivost svilanja, ali procenat gubitka prinosa iz jednog lokaliteta nije univerzalna prognoza za svaki hibrid i svaku godinu (Zou et al., 2024; Zaree et al., 2026).

Zbog toga je najbezbedniji način korišćenja literature da se iz nje izvuku mehanizmi i pravci upravljanja, a da se konkretne odluke kalibrišu lokalnim ogledima. Za Vojvodinu su posebno vredni dugotrajni domaći podaci o černozemu i regionalna merenja vremena, dok međunarodni radovi daju fiziološko objašnjenje i nove strategije koje zatim treba proveriti u lokalnim agroekološkim uslovima.

Zaključak

Suša u Vojvodini zato nije problem koji se rešava jednom velikom investicijom. Nauka o biljci pokazuje da je vreme nastanka deficita presudno; statistika navodnjavanja pokazuje da zvanično evidentirani sistemi pokrivaju ograničen deo proizvodnje; a dugoročni podaci o zemljištu podsećaju da kapacitet parcele da primi i sačuva vodu zavisi i od njenog fizičkog i hemijskog stanja. Najrazumniji odgovor je kombinacija: praćenje zemljišta i vode, očuvanje organske materije, fazno i efikasno navodnjavanje gde je dostupno, raznovrsniji sistemi proizvodnje i hibridi čija je tolerantnost potvrđena u lokalnim uslovima. Takav pristup ne obećava da će loša godina nestati. Obećava nešto realnije: da ista suša napravi manju štetu nego što bi napravila sistemu koji se oslanja samo na povoljno vreme.