Spaljivanje otpada u hijerarhiji upravljanja: nužno zlo ili prepreka kružnoj ekonomiji

Gde spaljivanje stoji u zvaničnoj hijerarhiji

Direktiva o otpadu uspostavlja jasnu hijerarhiju prioriteta: prevencija stvaranja otpada, zatim priprema za ponovnu upotrebu, recikliranje, drugi oblici oporavka, i na samom dnu, odlaganje na deponiju. Preciznije rečeno, spaljivanje koje ispunjava propisane kriterijume energetske efikasnosti klasifikuje se kao postupak oporavka i svrstava se iznad deponovanja u hijerarhiji, dok se spaljivanje bez dovoljnog energetskog iskorišćenja tretira kao postupak odstranjivanja, praktično izjednačen sa deponovanjem. Ova razlika je razlog zašto je preciznije govoriti o "energetskom iskorišćenju otpada" nego posmatrati svako spaljivanje kao jedinstvenu kategoriju. Ovakva hijerarhija odražava kompromis: energetsko iskorišćenje sprečava najgori ishod, nekontrolisano gomilanje otpada na deponijama sa pratećim emisijama metana o kojima smo pisali u kontekstu satelitskog praćenja "super-emitera", ali ne doprinosi cirkularnosti materijala na način na koji to čini recikliranje.

Analiza objavljena 2024. godine u časopisu Energies, koju potpisuju Bjelić i saradnici, identifikuje pet dimenzija koje treba uzeti u obzir prilikom primene tehnologija energetskog iskorišćenja otpada: ekološku, tehničku, političku, društvenu i ekonomsku. Ista analiza, sprovedena na primeru Letonije, ukazuje da zemlja rizikuje da ne ispuni evropski cilj ograničavanja deponovanja upravo zbog nedovoljnog kapaciteta za energetsko iskorišćenje otpada, paradoksalno sugerišući da veći, a ne manji broj ovakvih postrojenja može biti neophodan uslov za smanjenje deponovanja u pojedinim zemljama sa nedovoljno razvijenom infrastrukturom.

Ekonomska zamka dugoročnih ugovora

Suštinski izazov leži u ekonomici same industrije. Postrojenja za energetsko iskorišćenje otpada zahtevaju ogromna kapitalna ulaganja koja se otplaćuju tokom dvadeset do trideset godina, obično kroz dugoročne ugovore koji operaterima garantuju minimalnu količinu otpada za spaljivanje. Ako recikliranje i prevencija otpada napreduju brže od očekivanog, ovakvi ugovori mogu stvoriti ekonomski pritisak da se održi ili čak poveća dotok otpada, umesto da ekonomski sistem prati stvarno smanjenje generisanja otpada koje je cilj kružne ekonomije.

Jostongam, Plaifum i Tansučat analiziraju u studiji objavljenoj 2025. godine faktore razvoja energetskog iskorišćenja otpada u devet zemalja EU u periodu od 2000. do 2020. godine kroz ekološku, ekonomsku, socijalnu i upravljačku dimenziju, i ukazuju da fiskalni instrumenti poput ekoloških poreza čine manje od šest procenata ukupnih poreskih prihoda EU, sa većinom usmerenom na energetsku potrošnju, a manje od četiri procenta na zagađenje ili potrošnju resursa (Yosthongngam i sar., 2025). Ovo ograničava sposobnost fiskalne politike da usmeri investicije striktno ka materijalnom recikliranju umesto energetskog iskorišćenja, budući da postojeći poreski instrumenti nisu prvenstveno dizajnirani za tu svrhu.

Uključivanje u sistem trgovine emisijama

Značajna promena u ekonomici sektora dolazi kroz postepeno uključivanje postrojenja za spaljivanje otpada u Evropski sistem trgovine emisijama. Analiza objavljena 2025. godine, koju je za organizaciju Zero Waste Europe pripremio institut CE Delft, procenjuje da bi ovakvo uključivanje pomoglo izjednačavanju uslova konkurencije za alternative bez fosilnih goriva, smanjilo tržišne distorzije i povećalo tražnju za tehnologijama koje ne emituju ugljenik.

Nemačka je već uključila spaljivanje otpada u sopstveni nacionalni sistem trgovine emisijama od 2024. godine, sa cenom od pedeset pet evra po toni u 2025. Na nivou cele EU, situacija je znatno sporija: postrojenja za spaljivanje komunalnog otpada od 2024. godine imaju obavezu da prate i izveštavaju o sopstvenim emisijama u okviru EU ETS-a, ali bez obaveze da za njih predaju emisione dozvole. Evropska komisija je zakonski obavezna da do 31. jula 2026. godine dostavi izveštaj Evropskom parlamentu i Savetu u kome procenjuje izvodljivost punog uključivanja ovih postrojenja u sistem trgovine emisijama, sa ciljem eventualnog uključivanja od 2028. godine i mogućnošću da pojedine države članice privremeno ne učestvuju do kraja 2030. godine. Evropska komisija je 17. jula 2026. godine u predlogu COM(2026) 616 predložila da se obaveza predaje emisionih dozvola uvodi postepeno: dvadeset pet procenata verifikovanih emisija za 2031, pedeset procenata za 2032, sedamdeset pet procenata za 2033, i sto procenata od 2034. godine, što je nekoliko godina kasnije od roka od 2028. koji je prvobitno predviđen samom Direktivom o EU ETS-u. Sektor energetskog iskorišćenja otpada javno je izražavao protivljenje bržem uvođenju, ali sam predlog odražava širi politički kompromis između klimatskih ciljeva, troškova prilagođavanja i zabrinutosti sektora i pojedinih država članica, a ne isključivo rezultat njegovog zalaganja.

Ova promena bi, prema analizi CE Delft, mogla povećati troškove zbrinjavanja komercijalnog i industrijskog otpada za šezdeset tri do sto dvadeset jedan procenat do 2040. godine u zavisnosti od scenarija, značajno menjajući ekonomsku računicu u korist recikliranja i prevencije otpada u odnosu na energetsko iskorišćenje, pod pretpostavkom da se puno uključivanje u sistem trgovine emisijama zaista dogodi u najavljenom obliku i roku.

Emisije zagađujućih materija se smanjuju, ali sporo

Evropska agencija za životnu sredinu beleži da su emisije zagađujućih materija iz postrojenja za spaljivanje pokazale mešovite trendove tokom poslednje decenije, uz relativnu stabilizaciju u novije vreme. Revidirana Direktiva o industrijskim emisijama, o kojoj smo pisali u kontekstu integrisanih dozvola, usvojena 2024. godine, očekuje se da dodatno smanji ove emisije kroz strože granične vrednosti i ažurirane referentne dokumente o najboljim dostupnim tehnikama specifičnim za sektor spaljivanja otpada.

Regionalni kontekst

Za zemlje Zapadnog Balkana, uključujući Srbiju, gde je kapacitet za energetsko iskorišćenje otpada i dalje ograničen u odnosu na prosek EU, dilema opisana u ovom tekstu poprima drugačiji oblik. Nedostatak infrastrukture za spaljivanje otpada u praksi znači veće oslanjanje na deponovanje, sa pratećim rizicima poput emisija metana o kojima smo pisali u kontekstu satelitskog praćenja "super-emitera", što sugeriše da bi za ovaj region kratkoročni prioritet mogao biti drugačiji od onog u zemljama sa već razvijenim, možda čak prezasićenim kapacitetima za spaljivanje otpada.

Zaključak

Spaljivanje otpada zauzima nezgodnu, ali za sada nezamenljivu poziciju u evropskoj hijerarhiji upravljanja otpadom: energetsko iskorišćenje koje ispunjava propisane kriterijume energetske efikasnosti nalazi se iznad deponovanja, dok spaljivanje bez dovoljnog energetskog iskorišćenja ostaje postupak odstranjivanja, praktično izjednačen sa njim, a oba oblika i dalje zaostaju za materijalnim recikliranjem. Sektor je pritom ekonomski strukturisan na način koji otežava sopstveno postepeno gašenje čak i kada bi to bilo ekološki poželjno. Uključivanje sektora u sistem trgovine emisijama predstavlja prvi ozbiljan pokušaj da se ova ekonomska neusklađenost ispravi, čineći energetsko iskorišćenje otpada skupljim u onoj meri u kojoj to odražava njegov stvarni klimatski trošak, umesto da ostane veštački jeftinija opcija u odnosu na materijalno recikliranje samo zato što postojeći fiskalni instrumenti nisu bili dizajnirani da tu razliku uhvate.