Reciklaža u Srbiji: od ekološkog izazova do industrije budućnosti

Kako smo decenijama gledali na otpad – i zašto to više ne možemo

U Srbiji se na otpad dugo gledalo kao na nešto što treba sakriti od očiju. Odneti što dalje, zakopati, spaliti, zaboraviti.

Ali otpad se ne zaboravlja.

On ostaje u zemljištu, u vazduhu, u rekama. Danas ga nalazimo u Dunavu, Savi, Drini, u mikroplastici, u deponijskom metanu, u zagađenju podzemnih voda.

Zato se u poslednjih desetak godina dešava tiha, ali duboka promena: otpad više nije higijenski problem. On postaje pitanje ekonomije, zdravlja i bezbednosti države.

Zakon, EU i Poglavlje 27 – zašto se sistem menja

Usvajanjem Zakona o upravljanju otpadom 2009. godine, a naročito izmenama do 2023, Srbija je postavila temelje modernog sistema.

Razlog nije samo ekologija. Razlog je usklađivanje sa direktivama EU kroz Poglavlje 27.

Hijerarhija otpada je sada zakonska obaveza: prevencija → ponovna upotreba → reciklaža → deponija (poslednje rešenje)

Uvedena je i proširena odgovornost proizvođača. Svaka firma koja stavi ambalažu na tržište mora da plati za njeno sakupljanje i reciklažu.

Materijali u srpskom sistemu – ko je najuspešniji, a ko najveći problem

Papir i karton – tihi šampion

Srbija ima razvijenu mrežu za reciklažu papira. Postrojenja u više gradova prerađuju hiljade tona mesečno.

Ali problem je jednostavan: papir zaprljan hranom više nije reciklabilan.

Plastika – najvidljiviji neprijatelj

PET flaše su najtraženije i Srbija ima kapacitet da ih preradi.

Ali kese, višeslojna ambalaža i mešana plastika često završavaju na deponiji jer je razdvajanje preskupo.

Metal – čista ekonomija

Aluminijum i čelik imaju veliku vrednost. Ogroman deo limenki se sakupi zahvaljujući neformalnom sektoru i otkupnim stanicama.

Staklo – logistički problem

Staklo je idealno za reciklažu, ali je transport skup. Godinama se izvozilo u region. Tek postavljanjem „zvona“ po gradovima sistem postaje isplativ.

Gde zapravo završi kesa koju bacite

Velika zabluda je da „sve ide u isti kamion“.

Otpad prolazi kroz:

sakupljanje JKP

transfer stanice

linije za separaciju (magneti, radnici, trake)

reciklažne centre gde postaje sirovina

Postrojenja poput onih u Vinči ili na deponiji Duboko kod Užica već imaju ozbiljne linije za razdvajanje.

Glavne prepreke sistema u Srbiji

Jeftino deponovanje

Dok je jeftinije baciti nego reciklirati — sistem će škripati.

Neformalni sektor

Hiljade ljudi žive od sakupljanja sekundarnih sirovina. Oni sakupe najveći deo ambalaže, ali rade u teškim uslovima i van sistema.

Nedostatak depozitnog sistema

Srbija još nema sistem vraćanja ambalaže uz novčanu nadoknadu. U zemljama gde postoji, priroda je drastično čistija.

Reciklaža kao ekonomska šansa, ne trošak

• Na svakih 10.000 tona otpada:
• deponija zapošljava 1 čoveka
• reciklaža zapošljava 10–30 ljudi
• Zašto uvoziti sirovine ako ih već imamo u svom otpadu?

Šta nas čeka do 2030. godine

Sanacija hiljada divljih deponija

Uvođenje braon kanti za organski otpad (40% našeg smeća!)

Digitalizacija i praćenje tokova otpada

Jačanje cirkularne ekonomije

Zaključak: Reciklaža u Srbiji je trka s vremenom

Svaki dan bez promene znači:

više mikroplastike u rekama

više metana u vazduhu

više zagađenja u zemljištu

Rešenje nije jedna mašina.

Rešenje je sistem koji počinje u domaćinstvu, a završava u industriji.

I svako od nas je deo tog sistema, svaki put kada u ruci drži praznu flašu.

Reference

• Agencija za zaštitu životne sredine (SEPA) – Izveštaji o otpadu
• Ministarstvo zaštite životne sredine – Program cirkularne ekonomije
• NALED – Siva knjiga ekologije
• Balkan Green Energy News
• Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu RS