Principi ekološkog prava: od Stockholm deklaracije do Pariskog sporazuma

Ekološko pravo — kao posebna grana prava koja reguliše odnos između čoveka i prirodnog okruženja — mlada je disciplina u istoriji pravnih sistema. Do sredine 20. veka, pravo se pretežno bavilo odnosima između pojedinaca i između država, a prirodno okruženje tretiralo je kao resurs koji je na raspolaganju za eksploataciju bez inherentnih pravnih ograničenja. Ideja da ekosistemi, vrste i klimatski sistem imaju pravnu zaštitu vrednu same po sebi — a ne samo instrumentalno, kao resursi korisni za čoveka — prodrla je u pravo postepeno, kroz naučne uvide o ekološkim krizama i kroz politički pritisak koji su te krize generisale.

Hronološki pregled razvoja međunarodnog ekološkog prava od Stokholmske konferencije 1972. do Pariskog sporazuma 2015. i dalje nije samo akademska istorija — to je priča o tome kako nauka, politika i pravo međusobno deluju u kreiranju odgovora na globalne ekološke pretnje. Razumeti ovu priču, sa njenim dostignućima, neuspesima i otvorenim pitanjima, neophodan je deo intelektualnog okvira svakog studenta koji želi da radi u oblasti zaštite životne sredine — bez obzira da li će pravno, naučno ili upravljački.

Srbija je potpisnica gotovo svih ključnih međunarodnih ekoloških sporazuma i u procesu je implementacije EU ekološkog zakonodavstva kroz harmonizaciju koja je deo pridruživanja Evropskoj uniji. Razumeti strukturu i implikacije ovih obaveza — što zahteva poznavanje i naučne osnove i pravnog okvira — direktno je profesionalno relevantno.

Stokholmska konferencija 1972: rađanje međunarodnog ekološkog prava

Konferencija Ujedinjenih nacija o čovekovoj okolini (UNCHE), održana u Stokholmu 1972. godine, opšte je prihvaćena kao rodni čas modernog međunarodnog ekološkog prava. Kontekst njenog nastanka je važan: 1960-te su bile dekada naučnih upozorenja koja je počela knjigom Rachel Carson 'Tiho proleće' (1962), praćena dokumentacijom masovnih pomora riba u zagađenim rekama SAD, prvim satelitskim snimcima koji su pokazali Zemlju kao krutu, konačnu sferu u svemiru, i sve glasnijim naučnim upozorenjima o posledicama industrijskog zagađenja na javno zdravlje i ekosisteme.

Stokholmska deklaracija (26 principa usvojenih na konferenciji) postavila je temelje koji i danas ostaju osnova međunarodnog ekološkog prava. Princip 21 — koji i dan danas citiram u svakom međunarodnom ekološkom sporu — postulira da države imaju suvereno pravo da eksploatišu sopstvene resurse u skladu sa svojom ekološkom politikom, ali i odgovornost da osiguraju da aktivnosti unutar njihove jurisdikcije ne uzrokuju štetu životnoj sredini drugih država ili zones izvan granica nacionalne jurisdikcije. Ovo je fundamentalni princip koji je osnova za ekološku odgovornost u prekograničnom kontekstu.

Stokholm je takođe kreirao institucionalnu osnovu: UNEP (United Nations Environment Programme) osnovan 1972. kao permanentni UN organ za zaštitu životne sredine, sa sedištem u Najrobiju — prvi UN organ sa sedištem u zemlji u razvoju, što je bio i politički signal o potrebi uključivanja juga u globalnu ekološku agendu.

Sand (1992, u: The Effectiveness of International Environmental Agreements, Cambridge) analizirao je normativne i institucionalne posledice Stokholma i zaključio da je konferencija 'otvorila vrata' međunarodnom ekološkom pravu ali da su naredne decenije pokazale koliko je teško od deklaracija doći do obavezujućih instrumenata sa efikasnim mehanizmima sprovođenja — problem koji ostaje aktuelan do danas.

Od Bruntlanda do Rija: principi održivog razvoja

Između Stokholma 1972. i Konferencije o okolini i razvoju u Riju 1992, ključni konceptualni razvoj bio je formulacija principa održivog razvoja od strane Bruntlandovog komiteta (Svetska komisija za okolinu i razvoj) u izveštaju 'Naša zajednička budućnost' (1987). Definicija koja je postala kanonska — 'razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjosti bez kompromitiranja sposobnosti budućih generacija da zadovolje sopstvene potrebe' — jednostavna je u formulaciji ali duboka u implikacijama: uvodi intertemporalnu pravičnost kao princip koji mora biti integrisan u ekonomske i razvojne odluke.

Rio konferencija 1992 producirala je tri ključna instrumenta koji i danas oblikuju međunarodno ekološko pravo: Rio deklaraciju (27 principa koji uključuju princip predostrožnosti, princip 'zagađivač plaća', pravo na razvoj i pravo na informacije o životnoj sredini), Agendu 21 (neizbavezujući akcioni plan za oštivil razvoj) i tri obavezujuće konvencije — Okvirnu konvenciju UN o klimatskim promenama (UNFCCC), Konvenciju o biološkoj raznolikosti (CBD) i Konvenciju o borbi s desertifikacijom (UNCCD).

Princip predostrožnosti — koji u Rio formulaciji kaže da 'tamo gde postoji pretnja ozbiljne ili nepopravljive štete, odsustvo potpune naučne izvesnosti ne može biti upotrebljeno kao razlog za odlaganje troškovno efikasnih mera prevencije ekološke degradacije' — jedan je od najtransformativnijih principa koji je Rio uveo u ekološko pravo. On preokrence dokazni teret: umesto da ekolog mora dokazati štetu pre nego što se preduzme regulacija, princip predostrožnosti zahteva da industrija dokaže odsustvo rizika pre nego što aktivnost počne. Ovaj princip je osnova za regulaciju GMO u EU, za REACH hemijsku regulaciju i za niz drugih oblasti gde potpuna naučna sigurnost nije dostupna ali su potencijalne posledice ozbiljne.

Protokol iz Kjota i Pariski sporazum: klimatski okvir u razvoju

Okvirna konvencija UN o klimatskim promenama (UNFCCC, 1992) postavila je okvir za međunarodnu klimatsku politiku ali bez obavezujućih ciljeva emisija — bila je framework kojemu je nedostajao sadržaj. Protokol iz Kjota (1997) taj sadržaj je pokušao da pruži: definisao je obavezujuće ciljeve smanjenja emisija za razvijene zemlje (Aneks I) za period 2008–2012, dok je zemlje u razvoju izuzeo od obavezujućih ciljeva. SAD su ratifikovale okvirnu konvenciju ali nikad protokol, što je dramatično oslabilo globalni domet instrumenta. Kjoto mehanizmi (emisijsko trgovanje, Clean Development Mechanism, Joint Implementation) pionirski su ekonomski instrumenti za klimatsku politiku koji su uticali na razvoj EU ETS sistema.

Pariski sporazum (2015) — koji je stupio na snagu 2016. i koji do danas ima više od 190 potpisnica, uključujući SAD, Kinu i Indiju — fundamentalno je različit od Kjota u arhitekturi. Umesto top-down obavezujućih ciljeva, Pariz uspostavlja bottom-up sistem nationally determined contributions (NDC) u kome svaka država sama definiše svoje klimatske ciljeve i samo prijavljivanje i transparentnost su obavezujuće, ne sami ciljevi emisija. Zajednički cilj — ograničiti zagrijavanje na 'daleko ispod 2°C, po mogućnosti 1,5°C' u odnosu na predindustrijsko — moralno i naučno je ambiciozan, ali mehanizmi za njegovo postizanje zavise od političke volje svake od potpisnica.

Figueres i saradnici (2017, Nature) — u komentaru koji je citiran kao primer diplomatskog i naučnog pisma — argumentirali su da Pariski sporazum, premda nedovoljan u trenutnim obavezama, pruža dinamički okvir koji, kroz mehanizam petogodišnje revizije NDC u pravcu ambicioznijeg cilja (tzv. ratchet mechanism), može biti osnova za postepeno povećanje globalne klimatske ambicije. Srbija je potpisala Pariski sporazum i dostavila prve NDC — ali razlika između nominalne komitmentnosti i suštinskog usklađivanja energetske politike s Pariskim ciljevima ostaje značajna.

Konvencija o biološkoj raznolikosti i Kunming-Montreal okvir: zaštita prirode u pravu

Konvencija o biološkoj raznolikosti (CBD, 1992) tri cilja postavljala je istovremeno: konzervacija biološke raznolikosti, održivo korišćenje njenih komponenti i pravičan deo koristi od korišćenja genetičkih resursa. Ovaj trostruki cilj — koji spaja ekološke, ekonomske i socijalne dimenzije — reflektuje Rio paradigmu ali i inherentnu tenziju između konzervacije i razvoja koja ostaje nerazrešena.

Kunming-Montreal Globalni okvir za biodiverzitet (GBF), usvojen u decembru 2022. na COP15, postavlja ambiciozne ciljeve za biodiverzitet do 2030: zaštita 30% kopnene i morske površine planete (tzv. '30x30' cilj), restauracija 30% degradiranih ekosistema, eliminacija štetnih subvencija za biodiverzitet i mobilizacija 200 milijardi dolara godišnje za finansiranje zaštite biodiverziteta. Ovaj okvir analogan je Pariskom sporazumu za klimu — politički ambiciozan, ali bez mehanizama prinude koji bi garantovale implementaciju.

Nagoja protokol (2010, uz CBD) reguliše pristup genetičkim resursima i deljenje koristi — kompleksna pravna oblast koja je direktno relevantna za istraživače koji uzorkuju biološki materijal na teritoriji druge države, za farmaceutske kompanije koje koriste biologické supstance iz tropskih šuma i za akademske institucije koje čuvaju genetičke zbirke. Razumeti Nagoja protokol postaje sve važniji za srpske istraživače koji rade na Balkanu ali i u međunarodnim projektima.

Aarhus konvencija (1998, UNECE) — koja garantuje prava pristupa informacijama o životnoj sredini, javnog učešća u odlučivanju i pristupa pravdi u pitanjima životne sredine — posebno je relevantna za EU kontekst i za srpsku harmonizaciju. Pravo javnosti da bude informisana o ekološkim rizicima i da efikasno učestvuje u procedurama EIA i SEA direktno se oslanja na garancije Aarhus konvencije, kojoj je Srbija pristupila 2009.

Evolucija međunarodnog ekološkog prava od Stokholma do danas odraz je kombinacije naučnih spoznaja, ekoloških kriza, civilnog društva i geopolitike. Svaki napredak bio je teže postignut nego što je izgledalo na papiru — i svaki je ostavio institucionalne prazine koje su bile vidljive u implementaciji. Ali svaki je i permanentno promenio pravni pejzaž u kome se odvijaju odluke o životnoj sredini, i u tom smislu akumulativan napredak u 50 godina je impresivan, premda uvek neadekvatan spram brzine ekoloških promena koje nastaje izazvati.