Nova Uredba EU o baterijama: kako se litijum vraća u proizvodni ciklus

Za razliku od svog prethodnika, koji je uglavnom regulisao odlaganje istrošenih baterija, nova uredba obuhvata ceo životni ciklus, od ekološkog otiska proizvodnje do obaveznog udela recikliranog materijala u novim baterijama, čineći je jednim od najambicioznijih regulatornih poduhvata u oblasti kružne ekonomije sirovina.

Ciljevi sakupljanja i oporavka materijala

Uredba postavlja jasno vremenski raspoređene ciljeve. Za prenosive baterije, stopa sakupljanja mora dostići šezdeset tri procenta do kraja 2027. i sedamdeset tri procenta do kraja 2030. godine. Za baterije lakih transportnih vozila, poput električnih bicikala i trotineta, ciljevi iznose pedeset jedan procenat do kraja 2028. i šezdeset jedan procenat do kraja 2031. godine.

Podjednako važni su ciljevi materijalnog oporavka iz sakupljenih otpadnih baterija. Za kobalt, bakar, olovo i nikl, cilj je devedeset procenata do kraja 2027. godine, uz povećanje na devedeset pet procenata do 2031. Za litijum, element čije će globalna potražnja u narednoj deceniji rasti najbrže, cilj je znatno skromniji na početku, pedeset procenata do kraja 2027, ali se udvostručuje na osamdeset procenata do kraja 2031. godine, odražavajući činjenicu da su tehnologije za efikasan oporavak litijuma manje zrele od onih za teže metale poput olova.

Obavezan recikilirani sadržaj kao nova vrsta podsticaja

Najinovativniji element uredbe jeste član 8, koji uvodi obavezne minimalne udele recikliranog materijala u novim baterijama, umesto da se regulativa, kao što je uobičajeno, fokusira isključivo na upravljanje otpadom na kraju životnog veka proizvoda. Za baterije električnih vozila, od 18. avgusta 2031. godine biće obavezno da sadrže najmanje šesnaest procenata recikliranog kobalta, osamdeset pet procenata recikliranog olova, šest procenata recikliranog litijuma i šest procenata recikliranog nikla, sa daljim povećanjem na dvadeset šest, osamdeset pet, dvanaest i petnaest procenata od 2036. godine.

Ovaj pristup, koji podstiče recikliranje sa strane proizvodnje umesto isključivo sa strane odlaganja otpada, predstavlja suštinsku promenu regulatorne filozofije. Dong i saradnici, u analizi objavljenoj 2026. godine, upozoravaju da bi ispunjavanje ovih zahteva, ukoliko se EU posmatra kao samodovoljno tržište, zahtevalo stope sakupljanja litijuma, kobalta i nikla od 42,5, 44,2 i čak 124,9 procenata u periodu 2031-2035, poslednja brojka teorijski nemoguća bez uvoza otpadnih baterija ili sekundarnih materijala izvan Unije, što ukazuje da će sam propis morati da bude praćen izgradnjom dovoljnog kapaciteta za preradu katodnih materijala unutar EU da bi njegovi ciljevi uopšte bili dostižni (Dong i sar., 2026).

Digitalni pasoš baterije

Od 18. februara 2027. godine, digitalni pasoš baterije postaje obavezan za svaku bateriju lakog transportnog vozila, za svaku industrijsku bateriju kapaciteta većeg od dva kilovat-sata, i za svaku bateriju električnog vozila nezavisno od njenog kapaciteta. Ovaj elektronski zapis, dostupan putem QR koda, prati sastav, poreklo i preostali radni vek baterije tokom celog životnog ciklusa, omogućavajući operaterima za recikliranje da unapred znaju tačan hemijski sastav baterije koja stiže na preradu, umesto da se oslanjaju na destruktivno testiranje ili nagađanje.

Ovo je posebno značajno jer baterijska hemija brzo evoluira, sa novim formulacijama katoda koje se pojavljuju gotovo svake godine, a operateri postrojenja za recikliranje bez pouzdanih podataka o sastavu često moraju primenjivati univerzalne, manje efikasne procese prerade umesto procesa optimizovanih za konkretan tip baterije.

Nacionalna primena: primer Nemačke

Iako se Uredba (EU) 2023/1542 primenjuje direktno u svim državama članicama, njeno operativno sprovođenje i dalje zavisi od nacionalnog zakonodavstva. U Nemačkoj je 7. oktobra 2025. godine stupio na snagu Zakon o sprovođenju propisa o baterijama, koji zamenjuje stariji nacionalni Zakon o baterijama i formalno ugrađuje evropsku uredbu u nemački pravni sistem, redefinišući nadležnosti i mehanizme kontrole na nacionalnom nivou. Ovakav obrazac, gde direktno primenjiva evropska uredba ipak zahteva prateći nacionalni zakon radi operativnog sprovođenja, tipičan je i za druge oblasti prava životne sredine o kojima smo pisali u kontekstu usklađivanja Srbije sa evropskim standardima.

Kazne za neusklađenost

Uredba obavezuje države članice da do 2025. godine uspostave sopstvene sisteme sankcija za nepoštovanje njenih odredaba, sa zahtevom da kazne budu efikasne, srazmerne i odvraćajuće. Za proizvođače i uvoznike baterija koji ne ispune obaveze označavanja, izveštavanja ili dubinske analize lanca snabdevanja sirovina, ovo znači izloženost novčanim kaznama čija visina i tačan mehanizam primene i dalje variraju od jedne države članice do druge, budući da uredba postavlja opšti zahtev za sankcijama, ali ne propisuje jedinstvenu, harmonizovanu tarifu kazni na nivou cele Unije.

Zaključak

Uredba o baterijama predstavlja redak primer evropske regulative koja istovremeno rešava geopolitičku ranjivost, zavisnost od uvoza kritičnih sirovina, i ekološki cilj smanjenja otpada, kroz jedinstven skup pravno obavezujućih ciljeva sakupljanja, oporavka materijala i obaveznog recikliranog sadržaja. Da li će industrija recikliranja i prerade katodnih materijala unutar EU rasti dovoljno brzo da isprati sopstvene, sve strože ciljeve koje uredba postavlja, ostaje otvoreno pitanje čiji će odgovor prvi konkretan test dobiti već 2027. godine, kada dospevaju prvi obavezujući rokovi za oporavak materijala.