Na ivici nestanka: Ugrožene životinjske vrste Srbije u borbi za opstanak

Dok programi zaštite donose nade za neke vrste poput beloglavog supa, druge – poput balkanskog risa – suočavaju se sa skorim izumiranjem.

Prof. dr Milan Petrović, Institut za biološka istraživanja „Siniša Stanković“.

Stanje biodiverziteta u Srbiji

Na prostoru između Panonske nizije i planinskih masiva jugozapadne Srbije odvija se tiha drama opstanka. Zavod za zaštitu prirode Srbije evidentirao je ukupno 2.633 divlje vrste biljaka, životinja i gljiva koje su proglašene ugroženim ili zaštićenim prema Pravilniku o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta. Ovaj alarmantni broj govori o razmeri krize biodiverziteta sa kojom se naša zemlja suočava.

U Srbiji postoji 215 vrsta biljaka i 429 vrsta životinja koje su kao prirodne retkosti stavljene pod najstroži stepen zaštite države. Među ugroženim životinjama su 273 vrste ptica, kao i 66 vrsta sisara. Zaštićena je i 41 vrsta beskičmenjaka, 34 vrste insekata i 15 vrsta riba.

Balkanski ris: Na granici izumiranja

Najdramatičnija situacija je sa balkanskim risom (Lynx lynx martinoi), podvrstom evroazijskog risa koja je endemična za Balkansko poluostrvo. Balkanski ris se našao na Crvenoj listi ugroženih vrsta, gde je klasifikovan kao kritično ugrožen, što znači da mu preti izumiranje u prirodi, pošto je broj zrelih jedinki procenjen na manje od 50.

Naučnici procenjuju da ovih životinja kratkog repa, dugih nogu, tankog vrata i čuperaka na ušima nema više od 100 na celom Balkanu. U Srbiji se procenjuje da ima do 20 jedinki, što ovu populaciju stavlja na ivicu potpunog nestanka.

Prema rečima Gorana Sekulića iz Svetske fondacije za prirodu (WWF): „Stanje nije dobro, naš odnos prema divljim vrstama nije odgovoran, ne sprovode se adekvatno zakonske mere i nema dovoljne kontrole na terenu.“

Glavni uzroci ugroženosti balkanskog risa su višestruki. Ugrožen je najviše zbog lova i krivolova, jer ima krzno od kog se prave skupocene bunde. Pored toga, zbog parenja sa karpatskim risom koji u poslednje vreme sve češće dolazi u Srbiju iz pravca Rumunije, preti mu potpuni nestanak usled genetskog mešanja.

Beloglavi sup: Priča o uspešnom oporavku

U kontrastu sa risevima, beloglavi sup (Gyps fulvus) predstavlja retku priču uspeha u zaštiti ugroženih vrsta u Srbiji. Kada je počeo program zaštite pre tridesetak godina, beloglavi sup je bio pred istrebljenjem. Danas je, zahvaljujući sistematskim merama, njegova populacija oko dvadeset puta veća i smatra se najjačom na Balkanu.

Procena je da u Srbiji ima oko 260 parova beloglavog supa. Ovo je naša najveća ptica, sa rasponom krila oko 2,80 metara i prosečnom težinom od 7,5 do 8,5 kilograma, a može dostići i 11 kilograma. Poslednjim prebrojavanjem izbrojano je 358 ptica u Srbiji, 182 u Bugarskoj i 62 u Grčkoj, što pokazuje da je na ovom delu Balkana u celini povećana populacija beloglavog supa.

Ključ uspeha leži u dugogodišnjoj primeni konkretnih mera zaštite. Godišnje se na hranilište rezervata Uvac iznese oko 250 tona hrane, čime se obezbeđuje adekvatna ishrana za beloglave supove. To značajno doprinosi njihovom opstanku i porastu populacije na ovom području.

Mrki medved: Tri populacije, jedna borba

Srbija zauzima jedinstvenu poziciju u Evropi kada je reč o mrkom medvedu (Ursus arctos). Na našem prostoru žive pripadnici čak tri populacije mrkih medveda – dinarsko-pindske, karpatske i staroplaninske. Krajem dvadesetog veka situacija za mrke medvede u Srbiji nije bila povoljna: bilo ih je svega nekoliko desetina. Danas je, srećom, njihov broj u porastu, ali su i dalje suočeni sa brojnim izazovima.

Medvedi pre svega trpe posledice fragmentacije staništa i sukoba sa ljudima. Njihova staništa uglavnom obuhvataju područja Tare, Stare planine i severoistočne Srbije. Širenje naselja, izgradnja puteva i infrastrukture, kao i nelegalno odlaganje otpada povećavaju verovatnoću konflikta između ljudi i ovih velikih zveri.

Pernata fauna u opadanju

Među najugroženijim vrstama ptica ističe se orao krstaš (Aquila heliaca), koji je, ironično, simbol srpskog grba. Ocenjuje se da u Srbiji ima tek oko deset jedinki ove vrste. Situacija se ipak popravila u odnosu na 2016. godinu, kada je u zemlji postojalo samo jedno gnezdo orla krstaša, koje su čuvali i ornitolozi, na severu Banata – na tromeđi Srbije, Rumunije i Mađarske.

Stepski soko je fizički snažniji od mnogo poznatijeg sivog sokola i gotovo jednako velik kao arktički soko. Glavni uzrok ugroženosti stepskog sokola je krivolov, zbog kog ova ptica u mnogim delovima svog areala nestaje.

Velika droplja (Otis tarda) takođe se nalazi u kritičnom stanju. U Srbiji, na severu Banata, živi manje od deset velikih droplji. One se nalaze u Specijalnom rezervatu prirode „Pašnjaci velike droplje“, koji zahvata teritorije opština Čoka, Novi Kneževac i Kikinda.

Sisari Vojvodine pod pritiskom moderne poljoprivrede

Mnoge ugrožene vrste sisara vezane su za ravničarske predele Vojvodine, što jasno ukazuje da savremena poljoprivreda može biti izuzetno opasna za divlji svet. Intenzivna obrada zemljišta, uklanjanje živica, drvoreda i malih šumaraka, kao i široka upotreba hemijskih sredstava, dovode do gubitka staništa i hrane za brojne vrste.

Šareni tvor predstavlja važan indikator zdravlja ekosistema ravničarskih područja. Za ugroženu vrstu proglašen je 1996. godine. Smatra se da je do smanjenja populacije došlo zbog uništavanja njegovog staništa kultivacijom, odnosno intenzivnim uzgojem poljoprivrednih kultura i upotrebom otrova za glodare, što je smanjilo broj dostupnog plena.

Prema rečima Milana Paunovića, muzejskog savetnika u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu, slepi miševi u Srbiji su takođe veoma ugroženi, dok je jedna vrsta – tamnooki potkovičar – u neposrednoj opasnosti od izumiranja.

Glavne pretnje: Kompleksna mreža uzroka

Brojne divlje vrste ugrožava krivolov, često uz upotrebu nedozvoljenih sredstava. Primera radi, za lov prepelica koristi se takozvana vabilica – zvučni mamac koji elektronski reprodukuje njihov glas i time privlači ptice u smrtonosnu zamku.

Dodatni problem je nekontrolisana i neodgovorna upotreba pesticida. Kada se na njivama ostavljaju otrovne supstance, divlje životinje lako dolaze u kontakt s njima. Ovo je naročito prisutno u Vojvodini, gde stradavaju mnoge vrste, uključujući i orla belorepana – beleženi su slučajevi u kojima je na desetine jedinki uginulo usled trovanja u poslednjih nekoliko godina.

Crna knjiga: Vrste koje smo izgubili

Prema zvaničnim listama, na teritoriji Srbije je do sada zauvek izgubljeno najmanje pet vrsta životinja. Među njima je i orao bradan (Gypaetus barbatus), nekada impresivna ptica planinskih krajeva, kao i druge vrste koje su nestale zbog kombinacije lova, trovanja i gubitka staništa.

Svaka od ovih izgubljenih vrsta predstavlja ne samo ekološki već i kulturni gubitak – deo prirodnog nasleđa koje više ne možemo da vratimo.

Zakonski okvir i nada za budućnost

Zaštita ugroženih životinja u Srbiji pravno je regulisana. Sve aktivnosti i mere zaštite propisane su Pravilnikom o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva, koji proizilazi iz Zakona o zaštiti prirode. Ovaj pravni okvir definiše koje su vrste zaštićene, koje aktivnosti su zabranjene i koje mere država treba da preduzme.

Neke od ključnih mera su zaštita i sanacija staništa, praćenje stanja populacija, biotehničke mere, vraćanje vrsta na teritorije sa kojih su prethodno nestale, povećanje brojnosti i premeštanje jedinki na pogodnija staništa.

Srbija je, stupanjem u proces pristupanja Evropskoj uniji, preuzela obaveze u okviru mreže zaštićenih područja „Natura 2000“, koja je usmerena upravo na očuvanje najvažnijih staništa i vrsta. Zahvaljujući tome, ugrožene životinje Srbije imaju veće šanse za opstanak – pod uslovom da se mere dosledno sprovode u praksi.

Zaključak: Vreme je presudno

Priča o balkanskom risu, vrsti na ivici izumiranja, i priča o beloglavom supu, čija se populacija uspešno obnavlja, jasno pokazuju da ishodi zaštite zavise od toga koliko ozbiljno shvatamo problem. Kada postoji politička volja, finansijska podrška i koordinisana akcija, rezultati su mogući. Kada se mere ne sprovode, vrste nestaju.

Svaka izgubljena vrsta predstavlja nepovratni gubitak genetske raznovrsnosti i narušavanje ekološke ravnoteže. Pitanje nije samo etičko – da li imamo pravo da dovedemo druge vrste do izumiranja – već i praktično: zdravi ekosistemi su osnova našeg sopstvenog opstanka.

📚 Reference i izvori informacija

1. Zavod za zaštitu prirode Srbije – „Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva“.
2. Danas.rs (2023) – „Koje vrste životinja su u Srbiji najugroženije?“.
3. WWF Srbija – „Ugrožene i zaštićene životinje u Srbiji“.
4. Portal 021 / BBC na srpskom (2022) – „Životinje i Srbija: Koje su ugrožene i ranjive vrste i kako ih zaštititi“.
5. Dr Saša Marinković, Fondacija za zaštitu ptica grabljivica – intervju za RTS (2023).
6. IUCN Crvena lista ugroženih vrsta.
7. National Geographic Srbija – tekstovi o biodiverzitetu Balkana.
8. RTV Vojvodine – „Povećan broj beloglavog supa u Srbiji i regionu“.