Mikroplastika: nevidljivi zagađivač u vodi i hrani

Šta je zapravo mikroplastika?

Mikroplastika se najčešće definiše kao plastične čestice veličine manje od 5 mm. Neke su dovoljno velike da ih vidimo kao sitne mrvice ili vlakna, dok su druge mikroskopske.

Najčešće se deli na:

• primarnu mikroplastiku – sitne čestice proizvedene u toj veličini (npr. industrijske granule, mikrokuglice koje su se nekad koristile u kozmetici),
• sekundarnu mikroplastiku – nastaje raspadanjem većih komada plastike pod uticajem sunca, talasa, vetra i mehaničkog habanja.

Kako mikroplastika dospeva u vodu i hranu?

Najvažniji izvori mikroplastike su:

• Otpadna plastika u prirodi – kese, flaše, ambalaža i čaše koje se polako raspadaju u sitne fragmente.
• Veštačka vlakna iz odeće – pranje poliesterske, akrilne i slične odeće oslobađa hiljade vlakana po jednoj turi veša.
• Gume i saobraćaj – habanje automobilskih guma proizvodi čestice koje završavaju u vazduhu i vodotokovima.
• Industrijski izvori – proizvodnja plastike, boja i lakova.
• Ambalaža za hranu i piće – naročito jednokratne plastične boce i posude, kao i plastične folije koje dolaze u kontakt sa hranom.

Mikroplastika potom ulazi u vodene ekosisteme, gde je unose plankton, školjke, ribe i drugi organizmi. Kroz lanac ishrane ona dospeva i do čoveka – preko ribe, morskih plodova, ali i flaširane vode, soli, pa čak i meda i piva.

Koliko smo izloženi mikroplastici?

Procene se razlikuju, ali istraživanja pokazuju da prosečna osoba može da unese hiljade čestica mikroplastike godišnje, kroz hranu, vodu i vazduh. Mikroplastika je nađena u:

• površinskoj i flaširanoj vodi,
• morskoj soli,
• ribi i školjkama,
• čak i u ljudskoj krvi, stolici i posteljici.

Iako još uvek ne znamo sve posledice, jasno je da mikroplastika više nije samo problem okeana „negde daleko“, već i našeg svakodnevnog okruženja.

Mogući uticaji na zdravlje ljudi

Nauka još uvek istražuje dugoročne efekte, ali postoje tri glavna razloga za zabrinutost:

• Fizičko prisustvo čestica – sitne čestice mogu da prolaze kroz biološke barijere i potencijalno izazovu upalne reakcije.
• Hemikalije vezane za plastiku – aditivi (ftalati, bisfenoli) i zagađivači koji se adsorbuju na površini plastike mogu imati endokrine, kancerogene ili druge efekte.
• Mikroorganizmi – plastika može da bude podloga za bakterije i alge.

Zbog toga se sve češće govori o potrebi da se primeni princip predostrožnosti – da smanjimo izloženost i emisije mikroplastike, čak i dok nauka još traži precizne odgovore.

Kako možemo smanjiti izloženost mikroplastici?

Dobre vesti: postoje jednostavni koraci koje možemo da preduzmemo kao pojedinci, ali i kao društvo.

Šta može da uradi svaki od nas?

• Češće koristiti česmovaču (ako je bezbedna) umesto flaširane vode.
• Birati staklenu ili metalnu ambalažu kada je moguće.
• Prati odeću na nižim temperaturama i punu mašinu, koristiti filtere za vlakna gde postoje.
• Smanjiti kupovinu odeće od čistih sintetičkih vlakana, birati prirodne materijale.
• Izbegavati jednokratnu plastiku – kese, čaše, pribor za jelo.

Šta mogu da urade gradovi i države?

• Unapređenje sistema za prečišćavanje otpadnih voda.
• Podsticaj za industriju tekstila da smanji ispuštanje vlakana.
• Regulacija upotrebe određenih aditiva i mikroplastike u proizvodima.
• Bolji sistemi upravljanja otpadom i reciklaže plastike.