Les i lesne zaravni Vojvodine — kada prašina postane stanište

Voziti se ka Sremskim Karlovcima iz pravca Inđije znači prolaziti kroz jedan od retkih vojvođanskih pejzaža gde ravnica iznenada preskoči u nešto drugačije — gde se zemlja diže u blage ali jasno definisane grebene i kosine, gde se između vinograda otvaraju strme padine s vegetacijom koja ne liči ni na šumu ni na livadu, i gde se u erozijskim brazdama vide slojevi narandžasto-žutog materijala koji nije ni glina ni pesak nego nešto između. To je les — eolikum talog koji je Vojvodinu gradio tokom ledenih doba i koji je danas, u ostacima koji su preživeli agrikulturu, jedno od najiznikantnijih staništa vojvođanskog biodiverziteta.

Les (od nemačke reči Löss, što znači labav) je sitno zrnaSTi sediment napuhan vetrom u hladnim, sušnim klimatskim periodima — uglavnom glacijalima pleistocena kada su periglacijalne pustaKe na severu i istoku Evrope bile izvorišne zone ogromnih količina sitne prašine koja je nošena vetrovima na jug i istok. U Vojvodini, les se taloži na debljinama između pet i tridesetak metara, pokrivajući starije sedimente i formirajući zaravan koja je osnov za crničko tlo u ravničarskim zonama i za specifične lesne zaravni na Fruškogorskom, Telečkom i Vršačkom lesnom platou.

Telečka zaravent: les koji se čuva

Telečka zaravent — lesna uzvisina koja se pruža duž zapadne Bačke između Subotice i Srpskog Miletića — jedan je od ekološki najvrednih, a najmanje poznatih vojvođanskih pejzaža. Na ivicama zaravni, gde je erozija otvorila strmije padine zaštićene od agrarnog korišćenja, preživele su zajednice pontsko-panonske stepe na lesnoj podlozi koje su inače gotovo u potpunosti uništene u vojvođanskom pejzažu. Ove stepske zajednice, u kojima dominiraju vrste poput Stipa pennata — vlasulje kosovca, Festuca rupicola i Poa angustifolia, habitus su za niz retkih i ugroženih vrsta insekata, guštera i ptice staništa otvorenih suvoljubljenija.

Posebno dragoceni stanišni tip na Telečkom lesnom platou su stepske strane s obraslim terecama — terasama koje su formirane sporim klizanjem lesnih masa na padinama i koje su dovoljno nestabilne da sprečavaju zarastanje višim vegetacijom, ali dovoljno stabilne da podrže bogatu zajednicu zeljastih biljaka i beskičmenjaka. Ove terase su, prema istraživanjima botaničara sa PMF Novi Sad, stanište za između 250 i 300 biljnih vrsta na relativno maloj površini — gustina biodiverziteta koja je retko viđena u vojvođanskom kontekstu i koja ukazuje na refugijalni karakter ovih staništa.

Vodoravne pukotine i vertikalni odseci lesnih padina poseban su mikrohabitat koji zaslužuje posebnu pažnju: pčele kopačice (familija Apidae, Colletidae) — divlje pčele koje ne žive u košnicama nego kopa gnezdilišne hodnjike u mekim sedimentima — nalaze u lesnim odscima idealnu supstrat za gnezdenje. Kolonije ovih pčela, koje mogu da broje stotine do hiljada gnezdilišnih rupa u jednoj lesnoj padini, važni su oprašivači stepske vegetacije i reprezenti biodiverziteta koji u ravničarskim zonama bez lesnih odseka gotovo ne postoji.

Ugroženost lesnih staništa i perspektive zaštite

Lesna staništa Vojvodine suočavaju se s nekoliko tipova pritisaka koji su zajednički za sva otvorena staništa Vojvodine ali koji imaju i specifičnosti vezane za les. Agrikulturo ploče lesne zaravni koriste se za vinograde — što je sa gledišta biodiverziteta ambivalentno, jer vinogradi koji se maintajnaju ekstenzivno bez herbicida mogu podržati raznovrsnu prizemnu vegetaciju, ali moderani intenzivni vinogradi s herbiSCIdima i mehanizacijom ne mogu. Zarastanje lesnih padina invazivnim vrstama — posebno šikarama crnog trna (Prunus spinosa) i drenom (Cornus mas) — postepeno zatvara otvorene padine i eliminiše stepska staništa ako se ne sprovodi redovno upravljanje kosanjem ili umjerenim pašarenjem.

Erozija lesnih odseka — prirodni geomorfološki proces koji je i sam stvorio ova staništa — u savremenom kontekstu ubrzava se netačnim upravljanjem: seča vegetacije koja stabilizuje gornje ivice padina, narušavanje lesnih profila građevinskim aktivnostima, i otvorene brazde u vineogradskim površinama koje kanalisaju oticaj prema padinama — sve su to intervencije koje ubrzavaju eroziju do stepena koja više nije stanišna već destruktivna.

Zaštita lesnih staništa zahteva kombinovani pristup koji uključuje očuvanje postojećih otvorenih padina kroz aktivno upravljanje — košenje i eventualno pašarenje — i zaštitu rubova polajzaravni od invazivnih vrsta. Telečka zaravent je nominalno u delovima zaštičena kao Specijalni rezervat prirode, ali pokrivenost zaštitom nije kompletna i upravljački planovi koji bi operacionalizovale zaštitu staništa postoje samo parcijalno.