Drina koja pamti: tiha priča o izgubljenoj reci

Drina je oduvek bila reka koja spaja ljude, gradove i uspomene. Njena voda je donosila mir, zelenilo šuma i osećaj da priroda uvek zna svoj ritam. Ali danas, Drina više ne govori istim jezikom. Umesto šuma talasa, čuje se šuštanje plastike. Umesto bistre boje, pojavljuju se tamne mrlje koje tu ne pripadaju.

„Više od dve milijarde ljudi zavisi od izvora slatke vode koji su ugroženi zagađenjem i nedostatkom tretmana otpadnih voda.”
— WHO, Global Water Report 2021.

Ekologija jasno pokazuje da se zagađenje ne dešava preko noći. Ono dolazi tiho, polako, kao senka koja se spušta niz obalu. U Drinu se godinama ulivaju otpadne vode, mikroplastika, hemikalije, otpad sa deponija i neprečišćena industrijska voda. Svaki novi talas nosi deo našeg nemara i podseća nas da reke ne mogu zauvek da izdrže ono što im radimo.

Ribe se povlače. Ekosistemi slabe. Ljudi koji žive uz Drinu osećaju posledice kroz vodu koju piju, zemlju koju obrađuju i hranu koju jedu. Kada zagađujemo reku, mi zapravo zagađujemo sebe.

Ali Drina pamti. Pamti vreme kada je bila čista, kada su obale bile bez otpada, kada je čovek prirodi prilazio sa poštovanjem. Ova priča nije samo o vodi — već o našem odnosu prema životnoj sredini. Ako naučimo ponovo da brinemo, Drina može da se obnovi. Ali vreme curi i svaki dan odlaganja znači još jedan sloj otpada na njenoj površini.

Izvori koji stoje iza ove priče

• WHO – Global Water Report 2021
• UNEP – Freshwater Pollution & Health
• EEA – European Water Assessment
• ScienceDirect – istraživanja o mikroplastici u rekama i jezerima