Agropaljenje i zagađenje vazduha u Vojvodini – tihi ubica ravnice

Šta je agropaljenje i zašto se i dalje sprovodi?

Pod agropaljenjem podrazumevamo spaljivanje žetvenih ostataka – strnjike, slame, kukuruzovine, suncokretovine i drugih biljnih ostataka – neposredno nakon žetve.

Najčešći razlozi koje navode poljoprivrednici su: brzo „čišćenje“ parcele, ušteda vremena, uverenje da se na taj način uništavaju korovi, bolesti i štetočine, kao i manji troškovi goriva i mehanizacije na kratki rok.

Međutim, ta kratkoročna „ušteda“ ima visoku cenu: zagađen vazduh, narušeno zdravlje ljudi, degradirano zemljište i gubitak organske materije koja je polju najvredniji resurs.

Šta izlazi iz dima? PM čestice, gasovi i toksini

Dim od agropaljenja nije samo „malo dima“, već kompleksna mešavina gasova i čestica. Najvažnije komponente su:

• suspendovane čestice PM₁₀ i PM_2.5 – sitne čestice koje lako dospevaju duboko u disajne puteve i mogu da prođu u krvotok;
• gasoviti zagađivači – ugljen-monoksid (CO), ugljen-dioksid (CO₂), azotni oksidi (NOx), sumpor-dioksid (SO₂) i prizemni ozon (O₃);
• organska jedinjenja – policiklični aromatični ugljovodonici (PAH), formaldehid i drugi toksini nastali nepotpunim sagorevanjem.

Kombinacija PM čestica i gasova dovodi do epizoda zagađenja koje mogu da traju satima i danima, u zavisnosti od vetra i stabilnosti vazdušne mase. U nizijskim oblastima, kakva je Vojvodina, dim se često zadržava u prizemnom sloju i „guši“ čitava sela i gradove.

Posledice agropaljenja po zdravlje ljudi

Brojna medicinska istraživanja pokazuju da dugotrajno izlaganje povišenim koncentracijama PM_2.5 i PM₁₀ čestica povećava rizik od:

• hroničnih respiratornih bolesti (astma, HOBP);
• akutnih upala disajnih puteva kod dece i starijih;
• kardiovaskularnih oboljenja (povišen krvni pritisak, infarkt, šlog);
• karcinoma pluća i drugih malignih oboljenja.

Kod osetljivih grupa – dece, trudnica, starijih i osoba sa postojećim srčanim ili plućnim oboljenjima – čak i kratke epizode visokog zagađenja mogu dovesti do pogoršanja stanja, hospitalizacije ili smrtnog ishoda.

Problem je što se epizode agropaljenja često poklapaju sa periodom kada se ljudi više zadržavaju napolju, rade u polju ili provetravaju kuće, pa je realna izloženost dimu još veća nego što pokazuju merni instrumenti.

Uticaj na zemljište i klimatske promene

Osim vazduha, agropaljenje ozbiljno oštećuje i zemljište.

Spaljivanjem žetvenih ostataka:

• gubi se organska materija – humus, ključan za plodnost, strukturu i sposobnost zadržavanja vode;
• dolazi do površinskog pregrevanja zemljišta i oštećenja mikroorganizama, glista i drugih živih bića koja rade u korist poljoprivrednika;
• povećava se erozija – ogoljeno tlo je podložnije vetru i vodi, naročito na ravničarskim parcelama bez vetrozaštitnih pojaseva.

Na nivou klime, svako paljenje njive emituje dodatne količine CO₂ i drugih gasova sa efektom staklene bašte, čime se doprinosi globalnom zagrevanju. Kada se saberu hiljade hektara spaljenih površina u toku jedne sezone, emisije postaju značajne čak i na nacionalnom nivou.

Agropaljenje i zagađenje vazduha u Vojvodini – lokalni primer globalnog problema

Vojvodina je ravničarski prostor sa otvorenim horizontom i čestom pojavom temperaturnih inverzija. To znači da dim i zagađenje nastali na jednoj parceli ne ostaju lokalni problem.

U praksi to znači da:

• dim putuje na desetine kilometara i prelazi opštinske pa i državne granice;
• epizode zamućenog vazduha mogu da zahvate čitave mikroregije ili gradove;
• meteorološki uslovi (slab vetar, magla, noćno zahlađenje) dodatno pogoršavaju koncentracije zagađivača u prizemnom sloju.

Zato agropaljenje i zagađenje vazduha u Vojvodini moramo posmatrati kao regionalni problem javnog zdravlja, a ne kao „privatnu stvar“ pojedinačne njive.

Zakoni i kazne – šta kaže propis?

U Srbiji je spaljivanje žetvenih ostataka zakonom zabranjeno. Propisi predviđaju:

• novčane kazne za fizička i pravna lica koja pale njive;
• mogućnost oduzimanja prava na subvencije u poljoprivredi;
• krivčnu odgovornost za izazivanje požara velikih razmera ili ugrožavanje saobraćaja i naseljenih mesta.

Međutim, primena zakona često izostaje ili je selektivna. Sistem se „budi“ tek kada nastane veća šteta – požar koji zahvati šumu, stambene objekte ili infrastrukturu – dok se manje paljevine prećutno tolerišu.

Šta možemo da radimo umesto spaljivanja strnjike?

Postoje rešenja koja su agronomski opravdana, ekološki prihvatljiva i dugoročno isplativija:

• zaoravanje ili tanjiranje žetvenih ostataka – vraćanje organske materije zemljištu, poboljšanje strukture i vodnog režima;
• malčiranje – ostavljanje usitnjene biljne mase na površini, što smanjuje isušivanje i eroziju;
• minimalna obrada i konzervacijska poljoprivreda – manje prolazaka mehanizacije, manje goriva i stabilniji prinosi na duži rok;
• korišćenje žetvenih ostataka kao biomase – za pelet, brikete ili druge energetske svrhe, ali pod kontrolisanim uslovima i uz poštovanje propisa o emisijama.

Iskustva poljoprivrednika koji su odustali od agropaljenja pokazuju da se prinosi ne smanjuju – naprotiv, na duži rok zemljište postaje stabilnije, a troškovi đubriva i navodnjavanja mogu da se smanje.